BEZ JOGURTA SE NE VRAĆAJ

BEZ JOGURTA SE NE VRAĆAJ

Autor: Zoran Plećević

 Ova priča se dogodila i zabeležena je osamdesetih godina, ali u njoj nema ni seksa ni droge ni rokenrola

Ukrao sam kola, a možda i nisam. Ne sećam se, a to u svakom slučaju može da znači i jedno i drugo.I da jesam i da nisam, podjednako.

Bilo je to jedne noći, dvanaesti na trinaesti maj, na nekadašnji Dan bezbednosti. Pili smo vino, čekali fajront kada je došla moja sestra od strica sa drugaricom koja je delovala stidljivo i jedva da me je pogledala svojim lepim očima dok smo se upoznavali. Jasminka. Zazvonilo mi je u glavi od tih očiju, od tog imena, ali tada je došao konobar i najurio nas. Jasminka se jednom okrenula i pogledala me dok je odlazila sa mojom sestrom, a ja, umesto da otrčim za njima otišao sam u drugu kafanu i nastavio da pijem, ali ne vino, okrenuo sam na klekovaču.

Posle tri litra vina, nešto manje od pola litra klekovače  bilo je kobno. Bio sam već dobro pijan od vina i da nije bilo tako znao bih da klekovaču ne smem ni da pogledam. Ili je to bilo zbog Jasminkinih očiju? Bilo kako bilo, sa prvim gutljajima klekovače sve je otišlo do đavola.

Kao kroz gustu i tešku maglu, sa ozbiljnim mrljama i prekidima sam se sećao, da sam bežeći od policijske patrole koja je za mnom vikala ono, svim beguncima na svetu dobro poznato: Stoj ili pucam. Nisam se obazirao na to, jedva da sam čuo, a razumeo nisam sigurno. Nastavio sam da bežim, ali sam naleteo na neku žicu u mraku i pao.

Zašto sam bežao od policijske patrole naravno da se ne sećam, a bio je i mrkli mrak.

Uzalud i bez uspeha su me tražili njuškajući po toj gustoj pomrčini odlazeći sve dalje od mene. Ja sam bio dobro ušuškan u visokoj travi, tu, gde sam se zatekao, gde sam pao. Bila je rosna i hladna, ali mi je baš takva prijala.

Ležao sam u mrklom mraku. Mislio sam, ako sam tada uopšte bio u stanju da mislim, da ću tu i ostati, neprimećen kada se oni u zlo doba setiše da u kolima imaju lampe.

Bilo ih je trojica, sa lampama, a ja sam, bez lampe.

Nije im trebalo mnogo vremena. Naravno, pronašli su me odmah. Trava i nije bila toliko visoka, pokazalo se to čim su upalili lampe. U trenu su bili iznad mene, kao tri vuka su me opkolili. Ne isključujući lampu jedan me je brže bolje, da preduhitri ostale udario koliko god je mogao snažno nogom u stomak i istog trenutka sam bio na nogama.

„Tu smo!“

Povikao je umesto pozdrava i da ne bi dangubio, uzalud trošio dragoceno vreme treće smene, tresnuo me je. Ovoga puta takvom šamarčinom da sam se opet našao na travi, u istom položaju kao malopre. Kao na samom početku.

„Diž’se!“

Već sam pao. Ti si me udario, a sad me zoveš da ustanem. Nimalo fino, nimalo pristojno i zato, samo mogu da ti poručim da neću da se dignem. Ako nemaš ništa protiv, ja bih malo da dremnem. Vrti mi se i zuji u glavi, a trava je tako meka.

„Diž’se!“

Ovo kao da je ružan san. Tera me da ustanem samo da bi me ponovo udario, a udara baš jako. Svaki put jače. E, pa neću da ustanem, ostaću da ležim na mekoj travici, praviću se da sam mrtav. Možda će otići, možda imaju još neki zadatak ove noći? Možda će poverovati da sam mrtav? Avaj, kako sam se prevario. Ovaj pandur je na moju veliku žalost imao odlične metode da proveri da li je neko mrtav ili folira. Pomilovao me je teškom ručerdom po kosi, nešto je dobacio kolegama, a onda je podviknuo:

„Diž’se!“

Opet udarac nogom u stomak i opet sam na nogama. Drhtao sam kao prut, ali sam nekako stajao. Gde li je ovaj dasa bio na obuci? Stajao je ispred mene sa rukama na bokovima i cerio se. Pokušao sam da ga iznenadim, da ga udarim na prevaru. Zamahnuo sam koliko sam mogao, a on se samo malo pomerio u stranu ne sklanjajući ruke sa bokova. Ruka je odletela u prazno, a on je munjevitom brzinom stigao da me zvekne po potiljku.

Pao bih i da me nije udario. Koliko sam zamahnuo ravnoteža je pobegla od mene, izdala me i udružila se sa njima.

„Diž’se!“

Siktao je kroz zube besni policajac, a to je ličilo na pucanj biča i šištanje zmije, u isto vreme. Bio je mlad, mojih godina i nisam mogao a da se ne upitam, gde je navukao toliki bes, gde je naučio tako da sikće, gde je naučio tako da bije?

Ako tako nastaviš, gledao sam iz trave u svetlost lampe, od mene neće ostati ništa. Samo krpe, a njih ne možeš da uhapsiš.

„Diž’se!“

Zašto sa svojim ortacima ne odeš, nekuda, bilo gde. Odustani i od siktanja i od batina, a ovo neka bude zaboravljeni, ružan san. To bi za obojicu bilo najbolje. Ova majska noć bi to sigurno dozvolila, ja ne bih imao ništa protiv, a ti ne bi bio ružan policajac u mojim očima. Veruj mi, sutra ćeš biti ponosan na ono što si učinio i za mene i za tebe, sigurno. Boli me glava, boli me stomak, strašno. Užasno jako udaraš i već sam se otreznio, sasvim. Veruj mi. Pusti me da se posle svega odvučem kući na spavanje, a ti sa ortacima popij pivo u nekoj kafani i uživaj. Pusti me.

„Diž’se!“

Policajac sa jave nije hteo da popusti niti mu je tako nešto i padalo na pamet. Nije primetio da me je potpuno otreznio, nije ni razmišljao o tome. Izgleda da mu se ni pivo nije pilo, a sa glave mu je posle zadnjeg udarca spala šapka. Na čelu je pisalo: Ne popuštam! I iako je brisao znoj, slova nije mogao da obriše.

Nije imao pojma kakvo mišljenje o njemu formiram i da je za njega sasvim obična sitnica mogla iz korena da promeni moje mišljenje o njemu. O tome on nije imao pojma. Verovatno da nije ni mario za moje mišljenje. Njemu je bilo važnije, mnogo važnije što ga kolege  zadivljeno gledaju. Što mu glasno odobravaju dok me on, onako znojav mlati, nemilosrdno i precizno, kao Švajcarac.

 „Diž’se!“

Opet sam ležao, a on kao da se umorio. Stajao je iznad mene, zadihan sa rukama na bokovima. Pogledao je kolege sa pitanjem: Da li da mu još malo jebem mater ili da pustim da đubre umre samo? Huknuo je još nekoliko puta, (ipak se umorio, nije ni za njega to bio lak posao) opsovao mi majku, stavio lisice i strpao u kola.

„Jebem ti mater, da ti jebem mater!“

Uhvatiše malog Radojicu, pa ga meću u dno u tamnicu. Te noći je sve bilo kao u narodnim pesmama, a ja sam bio junak koji će se jednog dana svega setiti i zapisati. Da se zna kako je bilo.

Dok me je pandur sa obe ruke gurao u kola moj otpor je bio zanemarljiv, ali se ne može reći da ga nije bilo. Recitovao sam „Malog Radojicu“ i drao se koliko god sam mogao. Na tim pandurskim vratima je ostao delić mojih novih farmerica i delić stare kože. Žalio sam i za jednim i za drugim. Prkosno sam digao glavu i ponavljao; „Đevojka je svoje oči klela, sve viđeste noćas ne videste...“ dalje nisam mogao da se setim kako ide, da li je to ta đevojka, baš iz te pesme ili iz neke druge i to me je dokrajčilo.

Pandur je, ne obraćajući pažnju na mene, moju pesmu i dokrajčenost zaverglao motor i krenuli smo u stanicu. Znao sam šta me čeka i zaboravio sam na pocepane farmerice i odranu kožu. Bilo mi je krivo samo zbog pesme, zbog malog Radojice i Hajkune đevojke. Dok sam stisnut sedeo između dvojice kolega koji su, hvala bogu, pogasili lampe, tvrdoglavo sam nastojao da se setim reči pesme. Početka, da li je tu bilo neke devojke ili se ona pojavila tek kasnije? Da li je grmelo il se zemlja tresla? Odlagao sam iščekivanje i strepnju, razmišljanje o ostaku noći.

A ostatak te noći  pitali su me jedno te isto. Gde si bio, šta si pio? Zašto si pio, sa kim si bio i sa kim si pio? Gde si se napio, što si se napio? Gde i sa kim si pio vino, a gde i sa kim kleku? Zašto kleku posle vina? Gde su kola i čija su kola, kako si ih upalio i čime si ih upalio? Zašto si ih upalio, zašto si krao tuđa kola?

Gde vam je mašta momci, ko još krade svoja kola?

Kada su ujutru došli oni što su malo glavniji, među njima je bio i jedan inspektor-detektiv-mudonja sa nežnom bejbi facom koju je vešto maskirao tankim brčićima i namrštenim pogledom.  Stao je ispred mene. I dok su ostali samo prolazili i znatiželjno bacali po koji brzi pogled, on je stajao sa rukama u džepovima ispred mene i gledao me. Gledao sam i ja njega i pitao se šta li mu je na pameti, a on je odjednom izvukao ruku iz džepa i tresnuo mi šamarčinu. Pao sam sa sve stolicom za koju sam bio vezan, a on je mirno vratio ruku u džep, okrenuo se na petama i otišao u svoju kancelariju.

Naravno da sam kasnije završio baš kod njega, u njegovoj kancelariji. Tamo je bio još namrgođeniji i sedeo je sa kolegama koji su još uvek sneno žmirkali u mene. Stavili su jednu stolicu na sred kancelarije i posadili su me na nju.

Sve se ponovilo: Gde, kad, kako, zašto, sa kim, sa čim? Zbog čega?

Nisam hteo ništa da priznam, u stvari, nisam se ni sećao da sam ukrao neka kola. Ljudi, pio sam kleku, vino i kleku, bio sam pijan. Od kleke sve zaboravim. Strašno mi se spavalo, bilo mi je hladno bez obzira što je bilo kasno proleće. Bolela me je svaka koska na mom jadnom telu.  Možda i jesam ukrao ta kola, ko bi to sada mogao da zna? Ali, ko ih jebe, neću ništa da priznam.

„Gde si bio?“

„Tu i tamo, lutao sam po gradu.“

„Sa kim si bio?“

„Ne sećam se.“

„Kako si otvorio kola?“

„Ne sećam se.“

„Ne moraš ti danas ništa da priznaš.“

Pa, koji kurac hoćete od mene?

„Poslaćemo te u istražni zatvor.“

Opa, bato, dotle došlo.

„A tamo nisu kao mi.“

Nisu valjda gori?

„Razmisli, možda će to za tebe biti bolje.“

Kako da razmišljam kad mi se spava?

„Razmisli, oni nisu kao mi.“

U kom smislu nisu kao vi? Razjasnite. Mnogo bolji? Mnogo gori? Budite precizniji ako možete, ako ste u stanju.

„Tamo i najtvrdoglaviji popuste.“

Tako znači, oni su gori.

„Opet ti kažemo, razmisli, za tvoje dobro,“

Ako me pustite da malo odspavam i ako je to stvarno za moje dobro, u redu, pristajem da razmislim.

„Oni nisu kao mi.“

Ponavljali su kao papagaji, u beskraj. Ili im je to bila skrivena, tajna taktika? Muče osumnjičenog dosadom. Uporno ponavljaju sve jedno te isto dok  čoveku, to jest osumnjičenom ne dosadi, ne smuči i dojadi sasvim i kaže: Jesam, uradio sam sve to, bilo je tako i tako, a sada me ostavite na miru.

„Moram da razmislim, sami ste mi to predložili.“

„Pa, razmišljaj, nemoj da sviraš kurcu.“

„Treba mi mir i tišina, možda da pre svega malo dremnem, umoran sam, a onda da mirno i natenane razmislim.“

Jedan je odmah hteo da preskoči preko stola i da mi na licu mesta pokaže kako se radi, kako ispituju u istražnom zatvoru. Na jedvite jade ga sprečiše, a onaj podmukli što mi je opalio šamarčinu samo se zlurado smeškao, pio kafu i gledao me ispod oka.

„Ukrao si kola“, viknuo je onaj što je hteo da mi prezentuje istražni zatvor.

„Priznaj“, vikao je onaj što ga je držao.

„Ma, dobro, ljudi, možda i jesam ali, pio sam kleku, a od nje sve zaboravim, ničega se ne sećam.“

„Setićeš se, setićeš se ti još kako, ali u istražnom zatvoru.’’

Sad sam siguran da dosadom muče osumnjičene.

„Pa, dajte da odmah idem tamo. Ako će i oni da me pitaju isto kao i vi ovde, zašto gubimo vreme?“

„Priznaćeš ti i ovde i tamo, bitango jedna.“

Bio je trinaesti maj te osamdeset i četvrte godine, Dan bezbednosti naše milicije, a ja baš tada našao da se napijem, da pomešam vino i kleku. Da pravim teška sranja i da im kvarim praznik. I to ne bilo koji praznik. Baš na njihov praznik pravim sranja i načisto sam im ga pokvario. Strahovao sam šta će se desiti ako se budu setili da me pitaju koje sam vino pio. Ni toga se nisam sećao, obično pijem ,,Plavac”, ali sam se odlično sećao da ga te večeri nisu imali.

Prava sam bitanga, priznajem a oni i nisu toliko loši. Evo, i sami kažu da ima i gorih od njih. Dobro su oni obavešteni i treba im verovati. Bitanga sam, nego šta, ne mogu ljudi da praznuju od mene. Ko zna kakve su planove imali za ovaj dan, a ja im sve pokvario. Naravno sa su ljuti i besni, varnice im iskaču iz očiju dok mi se unose u lice.

„Priznaj!“

Da priznam? Lepo? Vi da slavite a ja u istražni zatvor?

„Priznaj!“

Koji vam je kurac, ljudi?

„Priznaj!“

Svrbela su me jaja. Užasno su me svrbela i do malopre je pomagalo da prekrštam nogu preko noge i da ih uvijam, ali više ne pomaže. Sigurno je na nervnoj bazi, uvek me zasvrbe kada se dešavaju ovakva sranja. Nisam smeo da ih počešem, a još manje sam smeo da ih pitam da izađem napolje i da ih kao čovek na miru počešem. Uterali su mi strah u kosti, to moram da priznam. Nisam smeo da ih pitam, a više nisam mogao da izdržim. Sam bog bi znao kako bi shvatili? Da ih pitam: E ljudi, je l’ mogu malo da izađem u hodnik ili u neku drugu prostoriju, da počešem jaja, užasno me svrbe? Prebili bi me odmah, na licu mesta, ne bi časili ni časa. Onaj što voli da skače bi preskočio preko stola, a niko ne bi ni pokušao da ga zadrži. Svi bi bili zapanjeni i zatečeni. Da se okrenem sa sve stolicom prema zidu i da diskretno zavučem ruku u pantalone? Ne mogu samo jednu, moram obe, imam lisice. Tek to ne smem da zamislim kako bi shvatili u svojim malim pandurskim mozgovima.

Baš sam pokvaren, priznajem, stvarno priznajem. Pravim im sranje na praznik i razmišljam o tome kako da počešem jaja. Sigurno ih iritiram i još jednom moram da priznam da sam pokvaren. Prvo, moraju da me tuku. Drugo, moraju dugo i mučno da me ispituju. Sa puno veštine i taktike, a to strašno iscrpljuje. Treće, ne mogu kao ljudi da praznuju od mene. I četvrto, kakav sam ja to kreten? Ne znam da li sam ukrao ta kola ili nisam. Šta bih da me pitaju nešto teže? Ovi ljudi ovde imaju puno pravo što se ljute na mene.

Mudro su ćutali ili je i to bio deo strategije. Gledali su me i pitali se šta li je u mojoj glavi, da li se lomim, da li ću da priznam i da ih tako oslobodim svog bednog prisustva?Ja sam sa osećajem duboke krivice zbog svraba u pantalonama zurio u kolekciju olovaka na stolu pandura koji mi je mlatnuo šamarčinu. On se za sada držao po strani, nije se mnogo uplitao u ispitivanje, a da li se čuvao za kasnije nisam znao, ali sam strepeo od toga. Tešku ruku je imao.

Oni su bili sigurni u moju, još nedokazanu krivicu i razmišljali su da li da pojačaju dosadna pitanja i da me tako načisto upropaste ili da upotrebe tradicionalne metode. Dok smo bili u tom vakumu, napeti i puni iščekivanja u kancelariju je sa flašom vinjaka upao neki brkati pandur, popreko me pogledao i ne razmišljajući da li remeti situaciju, odmah sa vrata me je mlatnuo desnom nogom iza levog uva.

„Da proslavimo, momci.“

Obradovaše se, oči im zacakliše i napokon sa mene pogled skrenuše na flašu vinjaka.

„Proslavljamo mi od jutros, sa ovom bitangom.“

„Koja vam je ovo bitanga, nešto mi poznata, al’ ne mogu da se setim.“

Brka me munu laktom u rebra u prolazu, kao slučajno i ostadoh bez daha, jezik mi istrča napolje a oni se nasmejaše.

„Jebeš mu mater, piše neke pesme.“

„A pesnik, pišeš pesme? Pesnike posebno volim, ‘ajd’ sad napolje, posle ću da te mlatim.“

„’Ajd’ napolje kad čovek kaže.“

Dolazio sam do daha i nisam mogao da se pomerim, oni su se smeškali, malo zbog mene i mog položaja, malo na flašu vinjaka.

„Napolje, na hodnik i čekaj tamo.“

Je l’ me to izbacujete da svojim ponašanjem i lošim primerom ne utičete na mene ili zato što vas je petorica na jednu flašu, pa vas je sramota što ne možete da ponudite i mene. Ne bih ja pio sa vama ni da me molite.

„Napolje, bitango jedna, šta gledaš?“

Dok sam oprezno išao prema vratima brka nije mogao da odoli da me još jednom ne šutne nogom. Ovog puta nije mogao da dohvati glavu i šut je bio pravo u dupe. Ispao sam kroz vrata kao u crtanom filmu. Vrata se iza mene treskom zatvoriše i u kancelariji se zaori smeh.

Eto im prilike da predahnu bez problema koji se našao sa druge strane vrata. Da se provesele i opuste uz flašu vinjaka, a za mene prilika da dobro počešem jaja. Najzad sam i to dočekao. Kakva milina, zavukao sam obe ruke u pantalone i drapao. Sam je bog poslao onog brku sa flašom vinjaka, da me izbavi, jer da sam ostao još koji trenutak tamo, uradio bih to pred svima, pa kud puklo da puklo. Istražni zatvor? U istražni zatvor. Velikodušno mu opraštam ona tri udarca iako sam se do malopre kleo da mu nikada neću oprostiti.

Izvukao sam ruke i spustio se na klupu, na trenutak mi je bilo lakše, ali sam opet morao da zavučem ruku. Popustio sam kaiš na pantalonama i otkopčao dva dugmeta. Sada sam strpljivo radio, lagano, bez žurbe. Zabacio sam glavu unazad i uživao. Svrbelo me je više od dva sata i nije moglo da prođe tek tako. Bez obzira što sada nisam morao uvukao sam i drugu ruku i temeljito radio. Sada je sve u redu. Sada je sve potaman.

Ne prekidajući sa radom otvorio sam oči i slučajno pogledao vitrinu sa oružjem u kojoj su stajali neki besmisleni predmeti, ali i dva povelika noža i jedan pištolj. Razočarano sam tražio neko opasnije oružje kada sam na staklu ugledao svoj lik. Uplašio sam se i kao oparen skočio da pogledam iz blizine. Užasno sam izgledao, sav izubijan. Oko poluzatvoreno, arkada rasečena i trag osušene krvi pored oka. Nos sa novim dimenzijama nije ličio na nos, usta pocepana po sredini. Skamenio sam se, zar sam to ja? Šta su to napravili od mene? Iskezio sam se, zubi su, hvala bogu, bili na broju.

U toj skamenjenosti, dok sam otkrivao svoj novi izgled prepala su me vrata koja su tresnula na detektivskoj kancelariji. Okrenuo sam se, a na vratima je stajao jedan od detektiva koji su radili na mom komplikovanom slučaju. Brzo sam izvukao ruke iz pantalona koje su još uvek bile tamo, zaboravljene dok sam ga gledao, ali on je iskusnim pandurskim okom odmah prozreo o čemu se radi a da me nije ni pogledao. Zluradi osmeh mu je zaigrao na pandurskom licu, a oči koje su već sijale od vinjaka sada se zacakliše još više.

Što i da me gleda? Zašto? Zar nije imao pauzu na kojoj je trebao da se odmori od mene? Ne želim ni ja njega da gledam. Neprijateljski raspoloženi, gledali smo, svako na svoju stranu. Ja u vitrinu sa oružjem odakle mi se cerio jedan nepoznati grubijan, a on prema klozetu u koji se uputio. Šta li misli o meni? Sve najgore valjda, kao i ja o njemu.

Napokon ode. Ne gledajući me zamakao je u klozet.Učinilo mi se da se glasno nacerio. Ili je otkopčavao pantalone, a može biti i jedno i drugo. Prdnuo je jednom kratko pa onda još jednom jako dugačko, skoro sa prekidima, kao Morzeova azbuka. Nije dobro zatvorio vrata i sve se jasno čuje. Baš ga briga za mene, zna da sam tu, a ponaša se kao da je sam ili da je sve u redu, da je dobro zatvorio vrata. Praznik je, svi su opušteni i da nije mene, uživali bi.

Što me ne amnestiraju? Toga se do sada nisam setio, nikako nisam bio sam. Mogli bi, praznik je njihov, eto povoda i razloga. I najveće zlikovce ponekad amnestiraju na praznike, čitao sam o tome. A zar sam ja toliki zlikovac da ne zaslužujem amnestiju? Ko zna gde leži moja krivica i kolika je? I koliki sam ja zlikovac?

Možda i jesam? Kada se samo setim šta sam sve u životu uradio, a ostao sam na slobodi i nikada me nisu otkrili. Prosto mi dođe da čim onaj brka što voli da mlati pesnike izađe, da skrušeno uđem unutra i da im sve lepo priznam. Jeste, činjenica je da se ne sećam da li sam ukrao kola, ali priznajem. Sećanje i nije neka pouzdana stvar.Priznajem i da sam komšiji Branku ukrao pet banki koje sam našao iza njegove garaže u pesku kada sam imao šest godina. Priznajem da sam u petom razredu sa dečacima iz kraja učestvovao u organizovanoj pljački starog gvožđa sa otpada, pa smo ga tom istom otpadu posle prodavali. Sve. Sve do dana današnjeg. Pa ili u istražni zatvor ili amnestija?

Istražni zatvor ili amnestija?

Morao sam još malo da se oglednem. Da zavirim u sebe sa svih strana. Da nikada ne zaboravim kako sam izgledao za Dan bezbednosti.

Pantalone i jakna su mi bili u ritama, sve poderano. Odeća mi se slagala sa licem, prvi put u životu sam nešto uspeo da složim, ne baš sam, ali ima tu i mojih zasluga. Kada sam se sinoć spremao da pođem u grad možda se nisam baš najbolje obukao, složio boje. Ipak, oni su sve doveli u najbolji red. I kako je to sad sve divno i sivo, prljavo sivo.

Opšti utisak je bio očajan, zaključio sam i kada sam okrenuo glavu da ne gledam više to sivilo sa tragovima krvi ugledao sam klince koji su sa učiteljicom došli u posetu organima bezbednosti.

Dan je bezbednosti. Najbezbedniji dan u godini i svi su bezbedni, osim mene, naravno. I ovo potvrđuje malopređašnju misao, kolika sam ja bitanga? Teško da ima veće u ovom delu sveta.

Prolazeći pored mene klinci su me radoznalo gledali, a učiteljica je požurila da im preusmeri pažnju i pokazivala im je vitrinu sa oružjem. Ali, oni su, svi do jednog zevali u mene. Bio sam im kud i kamo zanimljiviji od vitrine. Pomerio sam se u stranu da im ne smetam, a učiteljica im je zabranila da me gledaju i ponovo počela priču o oružju u vitrini. Pričala je sva u zanosu i kada se okrenula da vidi kakav je utisak ostavila videla ih je sve okrenute prema meni, a ja sam se premestio na drugi kraj klupe. Samo je jedna pegava devojčica gledala u pravcu njene ruke.

„Nemojte da ga gledate. Rekla sam vam već!“

Nisam se pomerao, a i nisam se osećao kao neka živa stvar.

„Dođite ovamo. Svi. Vidite kako je lep ovaj stari pištolj“, rekla je pokušavajući da bude pristojna, pritom kriveći usta i preteći prstom.

Ipak, krišom su me gledali. Išli su prema vitrini sa oružjem. Držali su se za ručice. Gledali pravo u pištolj i kod klupe su obarali pogled i gledali me krišom. Učiteljica je bila besna, ipak i ona je bacila jedan brzi pogled. Pokušao sam da joj se osmehnem, ali mi nije išlo. Ona je već gledala na drugu stranu i još jedno još strožije zapretila deci da me ne gledaju, a ja sam osetio bol u rasečenoj usni. Možda i malo besa zbog tog uzaludnog pokušaja i očekivao sam još jedan pogled, ali uzalud, nije ih više bilo. Da je pogledala još jednom, zavukao bih obe ruke u pantalone da joj pokažem koliko me svrbi taj deo tela.

Odustali su od vitrine sa oružjem i otišli pravo kod načelnika koji ih sačekao na vratima široko raširenih ruku. Ispratio sam ih pogledom srećan što nemam nikakva posla sa njim jer čisto sumnjam da bi mene sačekao sa osmehom i raširenim rukama.

Vreme je prolazilo, svrab u gaćama sam uspeo da ugušim i sada mi je bilo dosadno.Gladan sam, žedan i dosadno mi je. Iz kancelarije iz koje su me izbacili čuo se smeh i s vremena na vreme bi neko od njih izašao do klozeta. Klinci su završili posetu organima bezbednosti, još jednom su me svi pogledali, čak i učiteljica i otišli. Opet sam ostao sam i čekao, a na mene više niko nije obraćao pažnju iako su oni iz kancelarije učestali sa upotrebom klozeta prolazili su pored mene kao da sam oduvek bio tu, da mi je tu mesto i nisu me primećivali.

Kada sam već razmišljao da ću tu ostati do sudnjeg dana iz kancelarije je izašao pandur koji je živeo nekoliko kuća dalje od moje i čak me i malo ispitivao, ali se nije zaletao preko stola da me bije. U kancelariji se zatekao sasvim slučajno i radio je neke druge poslove. Prošao je pored mene kao da ne postojim i žustrim korakom otišao do klozeta. Ni on nije dobro zatvorio vrata i mogao sam i njega da čujem kako prdi i ispušta uzdahe olakšanja. Izašao je, sada opušteno, stao ispred mene i gledao me. Iz džepa je izvadio jednu novčanicu i gurao mi je u ruku da idem da kupim jogurt. Nisam hteo da uzmem na šta se on ozbiljno naljutio, odmah je sa njegovog lica nestao prijateljski pogled i ustupio mesto namrgođenosti. Zapretio mi je batinama i da se nimalo neće založiti za mene oko istražnog zatvora.

„Još ti ne znaš kako tamo biju?“

Kako li to oni tamo biju? Izgarao sam od želje da saznam dok sam ga gledao, a njegov pogled je bio veoma strog, namrgođen i malo ulevo nakošen. U ruci koja mu je bila ispred samog lica je držao novčanicu za koju je moglo da se kupi celo pakovanje jogurta. Sa sve tom novčanicom bio mi je tako blizu da sam mogao da se opijem zadahom vinjaka koji je izbijao iz njegovih usta.

„Idi sad, donesi jogurt, obavezno i ja ću se založiti za tebe koliko budem mogao.“

Izgovorio je to najtiše što je mogao, još tiše podrignuo, uhvatio me za ruku i ugurao mi novčanicu. Pokušao sam da mu pokažem ruke i lisice na njima, ali u njegovom mutnom pogledu razumevanja i milosti nije bilo.

„Nisu kod mene ključevi, neće to niko ni primetiti.“

Nisam imao kud, ubiće me zadahom. Popustio sam, u meni više nije bilo snage za otpor. Uzeo sam pare i pošao.

„Bez jogurta se ne vraćaj.“

Povikao je za mnom sa vrha stepeništa. Izleteo sam na ulicu gde je kao i obično u ovo doba dana bilo isuviše sveta za osobu sa mentalnim sklopom kakav je bio moj u tim trenucima. Pogledao sam levo i desno i sakrio se u prvu telefonsku govornicu.Tu sam čekao da naiđe neko poznat, neko koga mogu da pošaljem u prodavnicu po jogurt. Sam nisam mogao, a bez njega nisam smeo da se vraćam. Istražni zatvor i batinaši su mi visili nad glavom.

Čitavu večnost niko poznat nije prošao pored govornice. Promicali su samo nepoznati ljudi i već sam zamišljao kako ću ipak morati sam do prodavnice, a tamo će svi u mene da bulje. Kao malopre oni klinci u stanici. Gubio sam nadu, a onda je naišla Jasminka. Jedva me je prepoznala i silno se iznenadila kada je čula ko me je i zbog čega tukao. Mislio sam da će pobeći od mene kao đavo od krsta i ne bih mogao da joj zamerim, takoreći nismo se ni poznavali. Nije pobegla, nekoliko puta je na brzinu opsovala majku pandursku i pitala šta mi treba.

„Mater im jebem pandursku.“

„Pusti sad pandure, moraš da odeš do prve prodavnice da mi kupiš jogurt.“

„Šta će ti jogurt? Tebi treba nešto iz apoteke.“

„Ne, moram jogurt da kupim.“

„Hoćeš li i neku kiflu?“

„Može i kifla, ali jogurt je najvažniji, nemoj da zaboraviš jogurt.“

Još jednom je opsovala majku pandursku i još jednom pitala da li mi treba nešto iz apoteke.Odmahnuo sam glavom i izašla je iz govornice.Virio sam za njom i kada je zašla za ugao. Ogrejala mi je srce i probudila nadu da ovaj dan može dobro da se završi.

„Šta radiš tu?“

Dok su stakla na govornici zvečala ja sam se pretvarao u kamen. Krenulo je od nogu i lagano išlo uzbrdo, ostatkom tela, ipak i tako skamenjen morao sam da se okrenem. Polako, ne sluteći ništa dobro okretao sam se na stranu odakle je došao glas i u u trenu uspeo da iz mene istisne onu nadu koju sam uspeo da povratim kako sam izašao iz stanice i sreo Jasminku.

Na staklu govornice su bila zalepljena dva tanka brka koja su se zajedno sa ustima besno pomerala. Pandur koji mi je jutros onako bezdušno opalio šamarčinu sada se zalepio za govornicu i besno me gledao. Nije valjda da me prate, samo sam desetak koraka od te stanice. Odškrinuo sam vrata i bojažljivo rekao da čekam da mi donesu jogurt.

„Koji će ti kurac jogurt? Tebi treba nešto iz apoteke, pogledaj na šta ličiš, pička ti materina.“

„Nemam više para, sve sam dao za jogurt.“

„Vrati jogurt i kupi flastere. Ne mogu da te gledam takvog.“

Sada ne možeš da me gledaš a mogao si da me udariš? I jutros sam bio ovako udešen. Nisi primetio, jutros ti nije smetalo? I tebi pizda materina.Tada se vratila Jasminka noseći punu kesu kifli i jogurta i prekinula me baš kada sam zamišljao da ga šaljem u pizdu materinu.

„Šta ti hoćeš?“

Brkati pandur je hteo sve da zna. Ćutala je. Besno je stegla kesu i nije imala nameru da me ostavi samog sa tom barabom. Međutim, pandur je svojim istančanim instiktom odmah prozreo da je sadržina kese u njenim rukama namenjena meni i odmah joj je oduzeo.

„Kući!“

Podviknuo je i zapretio prstom, ali Jasminka se nije ni pomerila. Ukopala se u mestu i gledala ga pravo u oči. To nijedan pandur ne bi mogao da izdrži, pa ni ovaj. Brže bolje se okrenuo i sa kesom otišao u prodavnicu, a iz nje istom brzinom prešao ulicu i ušao u apoteku.

„Izvini što sam te uvukao u ovo sranje.“

Ništa mi nije odgovorila, samo me je pogledala i morao sam da se zapitam kako se u tim očima smenjuju bes i nežnost. Kao da je celog života svu nežnost koju je imala čuvala samo za mene i ovaj trenutak. Pandur se vratio brže nego što smo mogli i da zamislimo. Flastere je odmah tutnuo u njene ruke i grubo joj rekao da mi ih zalepi.

Ona ih je lepila, polako i najnežnije što je mogla. Žmurio sam i uživao koliko se to moglo znajući da je onaj drkadžija pored nas i da nestrpljivo čeka da se to lepljenje završi. Ona je znala o čemu on misli i trudila se da bude što sporija i kada je zalepila poslednji poljubila me je u nos. Malo je falilo da se odmah, do ušiju zaljubim, ali nesnosni pandur je imao svoje planove i u korenu sasekao stvar. Uhvatio me je za ruku i poveo nazad u stanicu. Gurnuo me kroz vrata i ostao da stoji na njima da bi sprečio Jasminku da uđe za mnom. Popeo sam se uz stepenice i odmah naleteo na pandura koji mi je dao pare za jogurt. Gledao je u flastere na mom licu i moje prazne ruke i odmah upitao:

“Gde ti je jogurt?“

“Popio sam ga.“

„Rekao sam ti da ga doneseš.“

„Popio sam.“

Dokle je ovo stiglo? Moram i da lažem u policiji. Šta ću ako mi traži račun?

„Gde ti je račun?“

„Nemam.“

„Ili račun ili istražni zatvor:“

„Nisam uzeo račun.“

„Razmisli, ja sam do sada bio na tvojoj strani, ali više ne mogu. Lepo sam ti rekao da doneseš jogurt a ti si me prevario. To se od tebe nisam nadao. Strašno si me razočarao.”

Dokle je ovo stiglo? Sabijen sam u mišju rupu i nemam kud. Moraću da priznam mada se i dalje ne sećam da li sam ukrao ta kola ili nisam. To je sad najmanje važno, ne želim više ni minuta da ostanem u ovom kupleraju a to mogu jedino ako sve odmah priznam.

I moram da priznam da imaju odlične metode. Do sada nisam nikada bio na nekom ispitivanju, nemam nikakvo iskustvo. Zatečen sam potpuno, svaka im čast, sjebali su me sasvim, ali nije mi to bilo u glavi, ne toliko, samo je prošlo kroz nju. Napolju me je čekala Jasminka, u to sam bio siguran i to je bilo jedino o čemu sam razmišljao.