ZAŠTO NAS UBIJATE?
Autor: Jelena Milenković Mladenović
Ne volim svojatanja. Prisvojne zamenice. „Moj“, „tvoja“, „moja“, „tvoj“. Preozbiljno se shvataju. Iz njih je nekada nicalo zajedništvo , danas niče vlasništvo. A neke od nas koje su pristale da budu „nečije“ , na pravdi Boga i nepravdi „njihovog“, prestale su da postoje.
Malo li je što lako padnemo na par pesničkih rečenica i mesec-dva upornih komplimenata?
Malo li je što se zaljubljujemo u ono što kažete (kažu) i što vam zbog toga gledamo kroz prste kad nas svojatate kao osvojene pehare pretvorene u posude za odlaganje ključeva , upaljača i sitnine? Zar je malo što se zarad velikih vas na keca odričemo naših prezimena da bi natakle vaše i time ispečatirale pripadnost, potvrdile da smo spremne na dobro i zlo? Nije li dovoljno što mešamo svoje gene s vašima, pa rađamo i najviše na svetu volimo i deo vas, zauvek umetnut u ličnosti naše dece? Nije li više nego dovoljno što ste siti, čisti, opeglani, spokojni, zadovoljeni – sve to zahvaljujući nama? Šta još da uradimo, sad, kad smo naučile da vam budemo lepe i kad nam nije do ulepšavanja, dok smišljamo jelovnik za sutra i razvlačimo kućne budžete hudinijevskim metodama, brinemo zajedničke brige, svoje brige, vaše brige? I onda kad se čini da vodimo glavnu reč, jasno vam je da se samo borimo za vas i našin života koji smo zajednički izgradili. Ovo je muški svet i uvek će biti, mi se samo batrgamo, glasne smo i borbene, al’ još od srednje škole čekamo da nas neko od vas izabere, zavoli, zaštiti. Malo li je što vas, svesno ili ne, stavljamo iznad nas, dajemo važnost, dižemo cenu?
Malo li je?!
A vi?
Kada vam se učini da smo posustale, ne dižete sidro nego ruku!
Zašto nas jednostavno ne ostavite?
Ako prestane ljubav, ako nađete bolju, ako smo se promenile nagore, ako sumnjate da smo verne, ako vam se zgadi boja našeg glasa, obim grudi, kompleksi, sujeta, slabosti, očekivanja... ako vam postane teško sa nama, što nas , naprosto, ne ostavite?
Zašto tučete do smrti, ne užasne vas krckanje kostiju, udišete miris krvi, slušate kako plač prelazi u preklinjanje za život? Zbog pripadnosti? Vaša je?
Šta smatrate da ćete dokazati kad ispalite šaržer u majku svoje dece ili u ženu koja vas je volela pa prestala? Pripadnost? Vaša je?
Postane li svet svetliji kad se nekoj od nas osvetite večitom tamom, jer ne želi da bude vaša?
Vi, za koje komšije kažu da ste bili fini i mirni, vi, zbog čijeg se (ne)dela čudi rodbina, kod kojih se nikada nije primetilo zlo, zbog čijeg dobra nas ubijate? Vašeg?!
Eto, zašto ne volim svojatanja. Prisvojne zamenice. „Moja žena“ i „moja stolica“ postalo je jednako.
Kad zasmetaju, i jednu i drugu polome.
Ako smo „vaše“, zašto nas ubijate?
Umele bi mi komotno da budemo i „vaše“ bivše.
Dignite ruke od ljubavi, bolje nego ruku zbog ljubavi.
