SREĐIVANJE TAVANA
Autor: Zoran Plećević
Nije lepo da zaboraviš nekoga, nikada. Bilo koga, pogotovo nekoga do koga ti je jako stalo i na koga stalno misliš, sanjaš ga, viđaš u oblacima ili jutarnjoj izmaglici. Ne želiš, ne možeš da se pomiriš sa činjenicom da njega više nema, da nije tu, kraj tebe. Da njemu nije stalo do tebe i možeš samo da ga sanjaš. Sama pomisao na tu osobu ti izaziva stezanje stomaka i skupljanje u grudima. Obuzima te mračno raspoloženje, sa svih strana, u snu i na javi i nemaš kuda da pogledaš ni da pobegneš.
Ali, ako moraš, nemaš drugog izbora i ako si prinuđen na zaborav, toplo preporučujem u ovim hladnim danima da se popneš na tavan i da počneš da ga sređuješ. Tvoj je, ne smetaš nikome, a dovoljno je sporedan i beznačajan da i tako mračan i neraspoložen sigurno ne možeš ništa da pokvariš. Pomeranje i tiho prebiranje po davno odloženim, isluženim i nepotrebnim predmetima, uspomene koje oni još uvek vuku mada su tako odbačeni, daleko od očiju i bili skoro već zaboravljeni.
Tamo gore, na tom tvom tavanu, u polumraku oduvek ima svega i svačega. Sve je to samo tvoje ili tvojih bližnjih i dragih ljudi i na nešto te podseća. Polako se utapaš u taj polumrak, ponireš u njega, stapaš se sa njim i nisi više potpuno mračan već kao i on, samo polovično. Za početak i to je već nešto. Zenice ti se sve više šire, oči ti se polako privikavaju na polumrak i sve bolje i lakše raspoznaješ predmete i stvari koje pomeraš. Dodiruješ ih vrhovima prstiju posle toliko vremena, godina i sećanja, davne uspomene izlaze same na površinu. Znaš da je uzalud to što radiš, ali se nadaš da ćeš pronaći nešto za šta ćeš moći da se uhvatiš, da se bar malo za to vežeš. Nešto, što će te poterati na razmišljanje i u neko drugo sećanje, sa kojim možeš da pobegneš. Potisnuti sećanje od kojeg bežiš i pomoći da se otrgneš od onoga ko ti je zaposeo glavu.
Barem malo da odagnaš te crne misli, da ih skrajneš, pomeriš iz centra i već si pomalo srećan, jer tada u stomaku osetiš toplinu (nije više onako stegnut i čvrst kao stena) što te predmete odavno nisi bacio iako ti ni za šta ne trebaju. Kao što sam ja sada našao ovu staru priču koju sam zapisao ko zna kada, možda baš da nekoga zaboravim i koja je previše sentimentalna za mene, možda i malo patetična i dugo, dugo oklevam da je ponudim nekom na čitanje.
Nikada nećeš srediti tavan, nemoj previše ni da se trudiš. Dovoljno je što razmišljaš o tome, znaš to i sam, to nikome nije pošlo za rukom. Ipak, nemoj da gubiš nadu i da odustaneš. Budi uporan, tavan je samo tvoj, možda ćeš ipak nešto naći. Možda ćeš smetnuti sa uma onog, zbog kojeg si se popeo gore u taj stari svet, onako mračan i počeo da ga sređuješ.
