Samo tvoj dan
Autor: Zoran Plećević
Silno se raduješ nekom danu, savim određenom i strpljivo ga čekaš jer si ubeđen da je taj dan samo tvoj. Imaš puno pravo i pravi razlog da ga čekaš jer veruješ u to, veruješ da postoji tvoj dan.
Onda napokon taj dan dođe. Dođe i prođe. Ti ga ne vidiš, ne opaziš. Ne prepoznaš da je to tvoj dan i nastavljaš da čekaš. Naravno, i dalje misliš da je tvoj dan poseban, zaista poseban, da će ti dati znak, da ćeš odmah znati da je to tvoj dan.
Naoružaš se strpljenjem i čekaš.
Čekaš.
A tvoj dan je odavno prošao. Nisi ga prepoznao.
Gledali ste se u oči. Ti si samo o njemu razmišljao. Sedeo i razmišljao, leškario i sanjario.
On je zaista svanuo samo zbog tebe. Radostan i pun sreće, zavirio je u tvoju sobu, zavirio je u tvoju dušu i video je da leškariš i sanjariš o njemu.
Onda je seo, sučelice sa tobom, ceo dan je imao na raspolaganju i nigde nije žurio. Ti si sedeo sučelice sa njim, razmišljao i čekao.
I nema više tvojih dana, bar ne onih o kojima sanjaš. Onih kojima se nadaš.
Za tebe je ostao dan koji sigurno ne čekaš. Koji sigurno ne sanjaš, ali od svih, samo je on izvestan.
