Najlepša je zemlja moja
Autor: Emilija Vlajev
Posmatrati svoju zemlju i ljude u njoj sa strane je možda privilegija, možda i usud. Ostavljam mogućnost da moj subjektivni doživljaj nije tačan, ali ja samo vidim gomilu samostalnih Don Kihota, neshvaćenih ,,umetnika", neostavrenih ljubavnika, samoproklamovanih intelektualaca, internet revolucionara i humanitarca, slomljenih od lošeg života, tužnih, besnih, potrošenih... Svi bi oni da menjaju druge, jer su od sebe davno odustali. Nigde i ni sa kim im nije dobro. Dokazivaće vam satima šta sa drugima nije u redu, a za sebe će govoriti kako su ponosni na ono što jesu i što su postigli. Nije uspeh podmititi lekara, kupiti diplomu, prevariti komšiju za lovu, proći kroz crveno, malom srediti ocene u školi, zaposliti se preko veze... Ali u toj jadnoj, maloj državici se to tako radi. Tako rade svi. Nažalost, to je put koji neminovno vodi u frustraciju, a frustracija u bensedine, alkohol, religiju ili već neku drugu zavisnost za podnošenje samoga sebe i stvarnosti. Teška zemlja sa teškim ljudima u teška vremena.
