Komunalna bajka
Autor: Iva Radović
Komunalna policija je takav jedan organ kojem je u opisu posla da se bavi svakodnevnim problemima, nuspojavama života, takoreći. Da se ne gazi po travi, da se ne žvrlja po zidovima, da se za psima čiste produkti metabolizma, da se ne bacaju pikavci po žardinjerama, da se ne urinira po podzemnim prolazima.
U normalnim državama. Gde je i sve drugo pod konac pa je pseća kaka gorući problem.
Srbija je država sa pretenzijom da izgleda kao normalna, dočim je sasvim suprotna od toga. Kao džak paprika sa pijace, ona je tobož crvena, jedra, prilična, pristala uz evropske demokratije, samo ona poglavlja da se otvore i datumi da se utanače. Zapravo je iznutra trula, puna sluzave vodurine koja smrdi na raspad i glib.
Stoga je u nas komunalna policija malj represije, koji završava na glavama onih najnemoćnijih.
Ova Vučićeva udarna macola počela je više da se pominje u vezi sa uterivanjem BusPlus sistema. Gospodarima naših života na lokalu bilo je bliže pameti uposliti još 5000 komunalnih policajaca kao podršku kontrolorima, nego sniziti cenu karata, uvesti više povlašćenih kategorija ili obavezati poslodavce da radnicima obezbede markice.
Posao komunalne policije bio je i da pišu prijave uličnim sviračima; ispizmili su se posebno na bake koje na Kalemegdanu i u Knez Mihailovoj prodaju svoj hekleraj i druge rukotvorine. Besomučno globe, šalju ih kod sudije za prekršaje, one se vraćaju jer nemaju drugog izbora.
Knez Mihailova, to srce grada, mora da bude umiveno, reprezentativno, džentrifikovano. Tamo se ne sme videti da u ovoj zemlji penzioneri umiru od gladi ili od izlečivih bolesti. Ne sme da se vidi da sredovečni ljudi, umesto da budu u naponu stručnosti i umeća, ostaju bez posla - da bi na njihovo mesto došli podobni.
Svaki preostali komadić suve drenovine mora da se iscedi: ili da se utopi u legalne tokove a sok se isisa kroz porez, ili da se, naprosto, pusti da umre. Jer, većina ovih ljudi - govorim imajući u vidu komšije, čiju situaciju poznajem, a verovatno je tako i sa ostalima koji žive u mutnoj vodi sive ekonomije - nema nikakav drugi izbor i uličnom prodajom se bavi da bi preživela, a jure ih kao pacove, birokratski slepo, idolopoklonički brutalno.
Nema smisla tlapiti o legalnom poslovanju i uređenim sistemima ovde, gde su ti ljudi najpre, spregom kriminala i vlasti a kroz takozvanu tranziciju, doslovno dovedeni do prosjačkog štapa, onemogućeni da žive od penzije ili plate. To su ljudi koji nemaju mogućnosti da se prekvalifikuju, da proaktivno učestvuju na tržištu rada kroz permanentno usavršavanje i kako li već glasi sav taj ejč ar bul šit, slep za mrak i bezizlaz stvarnosti.
Da bi se neprimereni nju ejdž ipak uterao u old folks, eto nama komunalne policije, čija je zgodna prednost još i ovo: dovoljno je završiti nekakav skraćeni kurs da biste dobili uniformu. Za pravog policajca je ipak neophodna temeljnija obuka. Naši vlastodršci vole te dajdžest kurseve i instant diplome - da bi mogli da obavljaju poslove kojima nisu dorasli i o kojima nemaju pojma. Diletantski vođena država mora biti takva na svim nivioma: jedino je psihološko-propagandna delatnost vrlo profesionalizovana, besprekorna (bezobrazna, beskičmenjačka). Nedostatak stručnosti nadomešta se beskrupuloznošću i surovošću. Tako će se naskoro i komunalnoj policiji povećati ovlašćenja, pa će moći da izvršava "ne samo proveru identiteta lica koje krši propise iz njenog delokruga, već i onih lica koja se zateknu na mestu kršenja propisa" . Policija "bez odlaganja može privesti nadležnom prekršajnom sudu prekršioce", po kratkom postupku; a ako se odobri i upotreba biber-spreja ( a što, pa, ne bi? ) stvar će biti sasvim izvodljiva.
Ako bismo dalje da pletemo tu SNS bajku, komunalnoj policiji bi se uskoro moglo odobriti i nošenje vatrenog oružja i vožnja lakih borbenih vozila. Zašto da ne? Sve je izvodljivo uz dovoljnu većinu i dovoljno mutav, krotak i trpeljiv narod.
Oni koji su pokrali milijarde i upropastili generacije, oni koji na svojim rukama nose krv - ostali su blaženo nedodirljivi za prste zakona. Onima koji su u medijskoj ujdurmi i skupljanju jeftinih poena uhapšeni, još ćemo plaćati i odštetu za duševnu patnju i vreme provedeno iza rešetaka, a pred našim očima oduzimaće se imovina ljudima koji moraju da se bore za svoje, i živote svoje dece. Mi, "so zemlje", bez mnogo buke možemo završiti u zatvoru, biti primorani da odradimo socijalnu pomoć, da a priori pristanemo na doniranje organa...Ovo su različite, i široke teme, ali mi se čini da zakoni i uredbe idu ka jednom cilju: da se ljudi doslovno onemoguće da raspolažu svojom imovinom, svojim umom, čak i svojim fizičkim telom. Rečju - legalno ropstvo - u kojem je komunalna policija jedna od pesnica izvršne sile.
Ali ni trpilo nije bez kraja.
Nema te sile koji može zaustaviti gladne, ponižene ljude, koji nemaju više šta da izgube. A Vučić bi, kad zaima vremena za predah od Vebera, mogao da pročita i ovaj Njegošev stih:
"Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom".
