Kemp
Autor: Vera Vujičić
,,Mnoge stvari postoje, a nemaju ime. Mnoge stvari, čak i kad imaju ime, zapravo nikad nisu bile opisane. Jedna od takvih stvari je i senzibilitet – nepogrešivo moderan, kao neka vrsta sofisticiranosti, koja se teško može nazvati sofisticiranošću – a koja postoji pod kultnim imenom, ,,kemp”. Ovim rečima je , 1966. godine, Suzan Zontag započela svoj esej ,,Zapisi o kempu”. U ovom eseju, ona pre svega, naglašava da je nemoguće precizno definisati pojam ,,kemp”. Čak navodi da bi već i pokušaj definisanja, predstavljao svojevrsnu izdaju samog pojma. Reč kemp, potiče od francuskog, se camper, što znači, pozirati na upadljiv, prenaglašen način. Po drugima, potiče od italijanske reči, campeggiare, što znači štrčti, odudarati. Po trećima, radi se o akronimu (K.A.M.P.) known-as-male-prostitute (poznat kao muška prostitutka). Kao pojam, kemp se pojavio početkom 20. veka i Oksfordski rečnik ga je definisao kao ,,razmetljiv”, ,,prenaglašen”, ,,izveštačen”, ,,feminiziran” ili ,,homoseksualan”.
Kemp ima svoje korene u gej zajednici i najočigledniji je u homoseksualnom kontekstu. Pretežno je homoseksualan, mada ne i isključivo Kroz istoriju čovečanstva, uvek su postojale manjinske grupe, čije su neprihvatljive odlike - bilo seksualne ili fizičke - u smislu neobičnog izgleda, ekstravagantnog stila ili ekscentričnog ponašanja, bile predmet podsmeha. Te, neprihvatljive osobine su ih činile (i čine) posebno ranjivim. Kao odgovor na to, kemp je pružao masku, novu estetiku, bravuru i neku gotovo alhemičarsku sposobnost da se kemp osoba nametne strejt svetu. Kemp je rastao kao vrsta korova u šumi ljudskih predrasuda, u hladnoći usamljenosti i nerazumevanja.
Medjutim, homoseksualnost nije preduslov za kemp. On postoji i kod heteroseksualaca. U biti, kemp je aseksualan. ,,Seks je najveće ništa svih vremena”, prema rečima Endija Vorhola, te ikone kempa.
Kemp predstavlja pobedu estetskog nad moralnim, gde se svet isključivo posmatra kao estetski fenomen. Ne u smislu njegove lepote, već pre ,,tehničke izvedbe”, dakle - stilizacije. U kempu dominira stil nad sadržajem. Kemp je svesno površan. Kao takav, on je ezoteričan, namenjen manjem broju ljudi, urbanim klikama, kao što je bila grupa okupljena oko Vorholovog studija, ,,Fektori”(Factory). Uobičajeni posetioci i članovi te grupe su bili Kendi Darling, ovekovečen/a u pesmi Take a Walk on the Wild Side, Lu Rid, Velvet Andergraund, Niko, Altra Vajolet, Idi Sedžvik, muza koja je inspirisala Dilanovu legendarnu pesmu, Like a Rolling Stone, kao i mnogi ,,prolazni gosti”, od Dejvida Bouvija do Žan-Mišel Baskijata.
Kemp se provlači kroz decenije, od početka prošlog veka i susrećemo ga u: filmu (Greta Garbo, Me Vest, Lukino Viskonti, Rudolf Valentino, Toni Kertis i Džek Lemon u ,,Neki to vole vruće, a možda je moguće i ceo Holivud okarakterisati kao kemp); U literaturi (Truman Kapote, Kristofer Išervud, Kolet, Žan Žene, Žan Kokto); U muzici (Dasti Springfild, Elvis, Lana del Rej, Bouvi, Fredi Merkjuri, Lu Rid, Alis Kuper, Liberače); U politici - diktatori su skloni kempu (Hitler i njegovi dramatiči govori, sa teatralnom gestikulacijom, su recimo, čist kemp; Neki pominju čak Žirinovskog i Šešelja i njihovu retoriku); U plesu – bilo da govorimo o Fred Asteru i Džindžer Rožers ili Rudolfu Nurejevu i njegovom besmrtnom partneru, Eriku Brunu. Kemp može biti i geografski pojam, kao ostrvo Kapri, sa svojim čuvenim posetiocima, od Oskara Vajlda do Kurcija Malapartea. Kemp su i aristokrate, ekstravagantna Luiza Kasati ili Elza Skjapareli, pa i Valis Simpson i abdicirani kralj, Edvard VIII. Takođe, kemp su i klovnovi.
Kemp nije ideja, već senzibilitet. Za razliku od kiča, nije reč o ukusu, već o stilu. Za sve ove decenije, od svog debija, pa na ovamo, termin kemp je, iako fluidan i neuhvatljiv, ostao živ i u upotrebi. Bilo da opisujemo neku pop pesmu, stajling poznatih osoba, književno delo, rialiti TV seriju ili štagod drugo. ,,Ništa u prirodi ne može biti kemp” – kaže Suzan Zontag. Kemp je daleko od neposrednosti prirode, simboliše neprirodnost i uvek je proizvod urbanosti. Kemp je sklonost ka preteranom, ka tome ,,da stvari budu ono što nisu” (S. Zontag). Da budu šokantno preterane.
Koncept kempa je u direktnoj korelaciji sa kičom. Kič je prosto promašaj. Kemp je postizanje suprotnog efekta. Horor film, koji umesto straha izaziva smeh, je kemp. Ili, film koji je toliko loš, da je prosto dobar. Kič je sitan i nizak, kemp grandiozan i glamurozan. Dok kič govori o samom delu, kemp se više bavi načinom izvođenja. Kič je nesvestan svog odsustva ukusa, kemp je sasvim smišljen i prostudiran.
Filip Kor, veliki teoretičar kempa, u svojoj detaljnoj knjizi, ,,Kemp”, kaže da je ,,Kemp laž koja govori istinu.” Da, kemp je paradoksalan.
Na prostorima bivše Jugoslavije, kemp postoji tek u sporadičim naznakama. Nekada su kemp predstavljali Josipa Lisac i Karlo Metikoš ili Bebi Dol i Oliver Mandić, i Kosta Bunuševac. Danas su to možda Isidora Bjelica i njen suprug, Nebojša Pajkić. Ili Jovan Ćirilov.
Prognoze su da će kemp nastavitii i dalje da se pojavljuje u različitim vidovima umetnosti, kulture i društvenih pojava. Kažu da je on uvek korak ispred, u budućnosti; zbog toga je toliko potreban sadašnjosti.
