Feminizam za muškarce

Feminizam za muškarce

Autor: Iva Radović

Reći ,,feminizam" u Srbiji, to vam je gotovo kao da ste opsovali. Reći nekome da je feminist(kinj)a, ravno je najgroznijoj uvredi. Baš tako - rodno senzitivno, jer se na prste mogu izbrojati feministi. Mnoge sapatnice zainteresovane za žensko pitanje, koje se zalažu za društvo jednakih šansi i kulturu koja neće biti hipermaskulina - najpre će se ograditi: Ja nisam feministkinja!

Nisi?

A zašto nisi?

Ako je feminizam pokret koji se zalaže za ravnopravnost, za ekonomsku, pravnu, socijanu sigurnost žena, za poštovanje ljudskih različitosti i specifičnosti, za društvo u kojem svi članovi imaju jednake mogućnosti da razviju svoje autentične ličnosti i iskažu svoje potencijale, u kojem nema diskriminacije niti tesnih, istorijski ograničenih uloga u koje svako mora da se udene - šta je ona problem s feminizmom?

Problem je u tome što se feministkinje uglavnom vide kao neženstvene, ružne, agresivne, seksualno frustrirane žderačice muškaraca koje vitlaju virtuelnim noževima u težnji da muškarcima poodsecaju mošnice i vežu ih za kuću, kao rasturačice porodice koje bi da pobrkaju tradicijom ustanovljene uloge i oduzmu privilegije... A-ha, tu smo.

Mešanje rodnih uloga i ukidanje privilegija, kao i transformisanje patrijarhalne porodice. To je ono što kritičare, zapravo, svrbi.

Volela bih da ženski pokret posmatramo kao deo šireg, moćnog talasa akcija za oslobođenje ljudi, koji prodire svugde gde postoji neravnopravnost i nesrazmera. Ljudi su rođeni jednaki, i rođeni da budu slobodni, i ne sme im se kao nužan i prirodan učitavati čitav korpus neprihvatljivih zanimanja, stanja i vrednosti zbog boje kože, klase, porodice, roda, dela sveta u kojem su rođeni. Ako nam je status quo privilegovanih/uskraćenih rođenjem u redu, onda i sami perpetuiramo neravnopravnost i nepravdu. Korisno je, u tom slučaju, pokušati sa hodanjem u tuđim, tesnim, kulturnom ulogom ograničenim cipelama.

U tom smislu i transformacija (namerno ne govorim o razbijanju, a mogla bih) tradicionalnih porodica u kojima su rodne uloge datost, deo je jedne šire evolucije. To ne znači da će koncept porodice kakvu znamo nestati, već da može biti fleksibilniji i udobniji za svoje članove.

I ne mislim, pri tom, da aktuelno stanje stvari ograničava i unižava samo žene, ono to čini i muškarcima. Imam dva sina, i od njihovog rođenja neposredno pratim kako ih se uteruje u tradicionalnu mušku ulogu. A ja verujem da su oni više od toga; verujem da je svaki dečak više od toga; verujem da im se na taj način sakati prirodno dato bogatstvo i šarolikost ličnih vrednosti.

Ne želim da rastu u svetu u kojem će ih posmatrati kao potencijalne nasilnike i silovatelje, koji nisu u stanju da kontrolišu svoje seksualne porive. Ne želim da na njih gledaju kao na bestijalne robove nagona koji će nasrnuti na ženu kako vide par golih sisa. Ne želim da im se uskraćuje pravo da budu medicinski tehničari, frizeri ili babice, recimo, ako baš za to imaju  nesumnjive afinitete. Ne želim da im se govori da je sramota plakati. Sramota je biti kukavica, ne ustati protiv nasilja i nepravde - nije sramota pokazati da krvariš i da te boli. Želim im da rastu u svetu u kojem neće morati da otkrivaju lepotu tela, ličnosti i duše devojaka ispod tona i tona šminke i silikonskih dodataka - zato što je ženina svrha da bude seksualni objekat, i zato što i njihova cena na tržištu raste ako ,,šetaju" što bolji i sjajniji model. Ne želim im da udaraju recke, želim im da vole i da budu voljeni. Ne želim da ih cene na osnovu sposobnosti da obezbede, nafiluju, sponzorišu, jer je taj odnos ponižavajući za muškarca koliko i za ženu. Ne želim im šarenu praznoglavu ptičicu u zlatnom kavezu koju će morati da obasipaju poklonima, jer znam da će odrasti u divne i kvalitetne ljude koji zaslužuju isto tako divne  i zanimljive osobe pored sebe.

Ne želim im da ih nazivaju pičkama ako pokažu emocije. Ne želim da nailaze na poslodavce koji im neće dati šansu jer tu istu pičku traže. Uslovljavati posao širenjem nogu užasno je, i ponižavajuće, i za one koji to čine ili moraju da čine, i za one koji to ne mogu da čine.

Želim im da se igraju sa lutkama-bebama jer je i njima potrebno da grle i maze i budu grljeni i maženi, i jer će i oni jednog dana imati svoje bebe - i da im se niko ne smeje i ne smatra ih pederima. Želim da reč ,,peder" izgubi moralnu kvalifikaciju, baš kao i reč ,,pička". Želim im da imaju drugarica koliko i drugova, želim da veruju i u muško-ženska prijateljstva.

Želim im da mogu, ako žele, da iskoriste zakonsko pravo da uzmu ženino prezime i da ih niko ne ismeva zbog toga. Želim im da mogu da iskoriste zakonsko pravo da ostanu kod kuće sa bebom ako njihove supruge žele i mogu da se vrate na posao, ako su bolje plaćene, ako oni sami uživaju u očinstvu i danima provedenim uz svoje dete. Želim im da mogu da prate dete u, daleko bilo, bolnicu - mislim da ta opcija za sada ni pravno ne postoji, sem u izuzetnim slučajevima - baš zato što je potrebna tatina hrabrost, ili, pak, tatina nežnost, tom uplašenom malom biću.

Želim im da ih gledaju kao ljude, a ne kao mašine koje moraju da budu snažne, spremne, agresivne, da zarađuju, brane, nose džak kupusa na leđima. Želim da budu više od odvrtača zapeklih poklopaca na teglama. Želim im da mogu da budu sve to, a i nešto sasvim suprotno, i da ih niko ne gleda popreko zbog toga.

Želim im da imaju izbor, a ne ulogu.

Želim im da imaju slobodu, a ne kalup.

Želim im da se pitaju i sumnjaju pre no što slede, želim da se bore za dobro i za druge, ne samo za sebe.

Želim im da budu ljudi pre nego  muškarci.