Eh, ta sujeta i ko je izmisli?!
Autor: Aleksandra Saša Kivela
,,Svako poseduje onoliko sujete koliko mu nedostaje razuma.'' Niče
Da li je Niče bio u pravu, kolike su nam sujete a koliko razuma ima u nama - ne znam. Ono što znam - jeste da često čujem izraze poput : povređena mu sujeta, muška sujeta, ženska sujeta… a nedavno sam čula čoveka koji kaže:
– Ako eliminišem svoju sujetu, šta će ostati od mene?
Sve ovo me navelo da se zapitam šta je zapravo sujeta, ima li razlike između muške i ženske sujete, i da li je sujeta ta koja nas određuje - u odnosima sa ljudima, partnerima, prijateljima?
Sujeta je osobina koja se ne ceni, a stvarnost je ta: nema čoveka bez sujete. Ukratko, sujeta je potreba za dokazivanjem sopstvene više vrednosti.
Ali, način na koji sebe dokazujemo – način na koji smo sujetni – je vrlo važan, jer mnogo govori o tome ko smo i kakvi smo, pre svega u odnosima sa drugim ljudima, a onda i prema sebi.
Snaga i vreme kojom branimo svoje stavove, može da nam kaže koliko smo vezani za svoju sujetu. Da li je branimo besnim poricanjem, mirnom logikom, suzdržanom tišinom, ignorisanjem i neuvažavanjem drugih i drugačijih stavova? Koliko dugo smo spremni da se tvrdoglavo držimo svog stava, ubeđujući druge da ta tvrdoglavost nije ništa drugo do odlučnost?
Ne mogu, a da ne primetim, koliko je sujeta zastupljena u svakodnevnoj komunikaciji. U stvarnom životu i na društvenim mrežama. Sve više primećujem potrebu kod raznih ljudi da budu uvek u pravu. Odakle ta, čak i nerazumna, potreba da budemo bitni u očima drugih? Da li nas hronično nezadovoljstvo sobom i svojim životom tera da varamo sebe i druge?
Svi mi podjednako - i muškarci i žene, tražimo pažnju svoje okoline. Lično, ne vidim veliku razliku između muške i ženske sujete. Muškarci su obično sujetni na svoju muškost, na ono što smatraju urođenom dominacijom, i posebno na svoje poslovne (ne)uspehe. U odbrani svog ega (slike o sebi koju su stvorili u svom umu) preterano sujetni muškarci postaju hvalisavi, traže i očekuju divljenje, odgovornost za svoje neuspehe prebacuju na druge, ne uvažavaju nikoga… Žene, sa druge strane, svoju sujetu najčešće ispoljavaju u odnosima sa drugim ženama. Želeći da prikažu sebe u boljem svetlu, nego što zaista jesu, ignorišu ono što je dobro u drugim ženama, postaju zavidne, nadmene, osuđuju, neretko su čak i zlurade. Zaboravljaju na solidarnost, što nije slučaj sa muškarcima. Sve ostalo je isto i kod jednih i kod drugih: zanima ih samo šta drugi misle o njima, nikada ne greše, uvek su u pravu. Oni nikada ne kažu: “Jeste, u pravu si, pogrešio sam”, ne znaju da se nose sa kritikom, a u nedostatku argumenata postaju agresivni. Nije li sve ovo odraz detinjastog ponašanja i nezrelosti?
Mene zanima da li se ti “prekomerno” sujetni zapitaju: ko sam ja zapravo?
Da li su sposobni da vide dimenzije svoje sujete?
Čini mi se da zreli, odgovorni ljudi, svesni sebe i svojih kvaliteta nemaju toliko izražen nagon za tuđim uvažavanjem i divljenjem. Oni preispituju sebe, a ne druge, bave se sobom, svojim usavršavanjem, obrazovanjem, i spremni su da preuzmu odgovornost za svoje postupke. Ne drže se svojih stavova kao pijan plota, jer su svesni da ne mogu biti uvek u pravu, da nisu najbolji, najlepši, najuspešniji. Dok preterano sujetni gube razumevanje za ljudske veze i odnose, brinući samo da ostave utisak, ovi drugi su sposobni da ostvaruju dobre međuljudske odnose. U stalnoj potrebi za dokazivanjem svoje važnosti, preterano sujetni postaju pravi majstori kamuflaže, upadajući tako u mreže laži i obmana koje su sami ispleli.
Na kraju, pitam se, da li je zaista toliko teško suočiti se sa samim sobom?
Biti svestan svih svojih vrlina i mana? Zar nije čoveku dato da stalno radi na sebi, da se preispituje i menja? Zar je zaista lakše stvarati lažnu sliku o sebi, zarad lažnih pohvala i komplimenata, dovodeći u pitanje dobre i kvalitetne međuljudske odnose? Zašto je čoveku teško da bude onakav kakav zaista jeste, sa svim manama i nedostacima? Zar se toliko plašimo da nas neće prihvatiti, podržati, voleti?
Jer, prekomerna sujeta nije ništa drugo do privremena šminka koju pokušavamo da nosimo po svaku cenu. A kad dođe trenutak da se igra završi, a uvek dođe, trenutak kada šminka sama spadne i budemo prinuđeni da se suočimo sa onim što zaista jesmo, može se desiti da uvidimo sve propuštene šanse, i da shvatimo da smo dozvolili sujeti da od nas napravi ništa drugo do tužnog i usamljenog pajaca.
Sujeta je nedostatak inteligencije, između ostalog, emocionalne inteligencije posebno. Dakle taština nad taštinama takvo gubljenje vremena i kad se posmatra tok čovečanstva i kad se posmatra pojedinac koji umesto da se ispituje i raduje svojim različitostima u karakteru, nasmeje se svojoj mani i prizna je pa radi njoj, ljudi površno u bedemu i čauri principa, a zapravo u paukovoj mreži od sujete koju su spleli brane neke veštačke slike o sebi, koje drugi čak i ne vide. Te slike su njima u glavi. A sujeta je lako vidljiva na njihovu žalost i čini da budu laka meta manipulacije. Jer sujetnim ljudima se najlakše manipuliše. Nisu dovoljno osvešćeni, pa su i ranjiviji.