Čarobna frula
Autor: Vera Vujičić
Kada biste me upitali, koju opersku predstavu preporučujem kao uvod za novog, mladog posetioca opere, bez razmišljanja bih odgovorila: Čarobna frula.
Čarobna frula je i bajka i filozofija. Riskantna avantura sa hepiendom i politički komentar. Šarmantna zabava i poziv na duboko razmišljanje. Jednostavno rečeno, beskrajno fascinantno umetničko delo.
Nijedna druga opera (izuzev, možda, opusa Riharda Vagnera) nije otvorena za toliko mnogo različitih interpretacija, kao što je Čarobna frula. Italijanski književnik, Italo Kalvino, je upotrebio izraz ,,otvoreno delo”, za umetnička dela, koja su podložna mnogobrojnim tumačenjima. U tom smislu, Čarobna frula je široko otvorena.
Ova čuvena opera, koja je premijerno izvedena u Beču, 30. septembra 1791. godine, je Mocartova poslednja opera. Dva meseca kasnije, 5. decebra, je umro u 35-toj godini.
Već od prvog izvođenja, u Theater auf der Wieden, bilo je jasno da će to biti veliki hit. Kao i tada, tako i danas, 225 godina kasnije, u njoj će skoro svako pronaći nešto za sebe – žene i muškarci, površni i analitički nastrojeni, stari i mladi, pa i deca.
Ingmar Bergman je napravio korak dalje i objasnio je zašto je to tako. On tretira ovu priču kao put ka unutrašnjem traganju i psihološkom rastu. Radnja njegovog filma, sa istim naslovom, je smeštena u Petar-Panovsku Nedođiju, između Kraljevskog teatra Drottningholm u Stokholmu, i raznovrsnih modernih lokacija. Prikazujući i publiku i događaje iza scene, kamera se konstantno vraća na lice devojčice, u gro planu, koja sedeći u publici, širom otvorenih očiju, pažljivo i sa velikim interesovanjem prati radnju, smejući se i čudeći se. Jer, priča, u kondenzovanoj formi, govori o princu Taminu, koji se iznenada našao u dalekoj, začaranoj zemlji, gde ga tri nepoznate devojke spašavaju, ubivši čudovišnu zmiju, koja ga je napala. One mu saopštavaju da Kraljica Noći od njega zahteva da pronađe i oslobodi njenu kći, Paminu, koju je oteo zli Sarastro. Pridružuje mu se i simpatični lovac na ptice, Papageno, kome je jedina želja da nađe sebi ženu. Naoružani čarobnom frulom i Pamininom slikom, kreću u potragu. Uskoro shvataju da stvari nisu takve kao što na prvi pogled izgledaju – Kraljica Noći nije ucveljena majka, već destruktivni spletkaroš, a Sarastro, duhovni vođa, nije zao, već je oteo Paminu iz najboljih namera, da bi je oslobodio od paklenog uticaja njene majke. Njih dvojica stižu do Sarastrovog hrama, koga čuva opasni negativac, Monostatos. Ipak, uz pomoć čarobne frule, uspevaju da uđu i Tamino se konačno sreće sa voljenom Paminom. Tamino i Pamina prolaze kroz obrede pročišćenja, idući kroz iskušenja, kroz vatru i vodu, zajedno. Pri tome im čarobna frula pomaže. Zatim, kao srećan par, ulaze u hram, prosvetljeni i duhovno čisti. Papageno takođe srećno završava priču, u zagrljaju Papagene, za kojom je žudeo. Happy end!
Ispod očigledne jednostavnosti, koja omogućava čak i deci da je prate kao bajkovitu priču, Čarobna frula krije nekoliko dubljih slojeva, koje možemo tumačiti kao ljubavnu priču, pobedu dobra nad zlom ili priču o inicijaciji – u ovom slučaju, o masonstvu. Poznata je činjenica da su i Mocart i libretista, Emanuel Šikanader, bili masoni. Opera je puna simbola: Izida i Oziris, piramide, sfinge...
Iako je libreto u prvo vreme smatran detinjastim, Gete je rekao da je ,,potrebno više znanja da bi se razumela vrednost ovog libreta, nego da bi se on ismejao”.
Postoje mnoga teozofska, psihološka, okultna, alhemijska, kabalistička, numerološka i druga tumačenja ove opere. Iz teozofske perspektive, smatra se da Čarobna frula govori o čovekovoj višoj prirodi i da nas uvodi u misterije kosmosa i nas samih, koji smo njegovi integralni delovi.
Takođe, smatra se da ova opera predstavlja alegoriju za socijalnu pravdu i slobodu ubeđenja, kao i druge principe Prosvetiteljstva. Postoji mišljenje po kome su likovi iz opere zasnovani na vaznim javnim ličnostima Mocartovog vremena. Kraljica Noći je Marija Terezija, koja predstavlja konzervativnost, represiju i ambiciju za apsolutnom moći. Sarastro je Ignac fon Born, Veliki Mason Lože u Beču. Monostatos je Katolička crkva, specifičnije, Jezuitski red. Tamino je Leopold II, austrijski car.
U alhemijskom tumačenju, Pamina je so, Tamino sumpor, a Papageno/Papagena su živa. Kraljica Noći je Anima Mundi, a Sarastro je Alhemičar.
Čarobnu frulu možemo tumačiti po Jungu, pa možemo naći arhetipske figure – Sarastra, kao mudrog Oca i Kraljice Noći, opasne, destruktivne Majke.
Ili, jednostavno, možemo se prepustiti fantastičnoj muzici, toj neverovatnoj mešavini popularnih arija, spektakularnih coloratura, burleske, himni, singspiel i komične opere.
Bergmanov fim takođe preporučujem!
BRAVO VERA!!! SJAJNO!!!