AMEBE
Autor: Jelena Milenković Mladenović
Gledam nas, slušam nas, čitam nas, pa naglas razmišljam, ne mora biti da sam u pravu:
Koji god problem da imamo, od ličnog do kolektivnog plana, neko drugi nam je kriv. Za sve što nismo uspeli, nismo umeli, nismo dobili, nismo zaradili, imamo opravdanja kojima gađamo ravno u epicentar empatije kod bližnjih i nebližnjih. Samo da nas neko žali! Iako se javno gnušamo saželjenja, u podsvesti nam je da utehu tražimo u nečijem kvazirazumevanju. Bilo čijem, nevažno. Samo da ima ko klimnuti glavom i reći: „U pravu si, nisi ti kriv, sve bi bilo drugačije da...“ – pa slede nabrajanja: od trauma iz detinjstva, do aktuelnih političara.
Važi!
Ne bih da osporavam ni postulate psihologije, a ni realnu sliku dna po kojem se godinama vučemo u ovom balkanskom okeanu površnosti. Samo, neće biti da smo mi, jadni, vazda nečije žrtve!
Ako jesmo, žrtve smo sopstvene nesposobnosti.
Kad smo mi uspeli da izglasamo poštene političare? Nikad! Ili su se nametnuli posle besmislenih ratova kao vođe, heroji, oslobodioci ili su dobijali naklonost biračkog tela tako besmislenom, demagoškom terminologijom, ili se pojavi neko sa iole svesti, a mi ga odmah proglasimo za genija, sveca i spasitelja odjednom!
Nisu krivi oni, krivi smo mi jer smo budale koje je lako zavesti.
A posle samosažaljevanja, pa sažaljenja bližnjih naših, pa sažaljenja daljnjih naših, sledi frustracija! „Mrzim ceo svet, jer svet mrzi mene!“ Nije nego.
Ako izuzmemo određeni postotak ljudi koji znaju da im je maksimum prosek i zadovoljni su do granice izdržljivosti, svi ostali su naprosto uljuljkani u „nije do mene“ stav.
Vala, jeste!
Znam dosta ljudi koji su odlučili da zavrnu rukave i rade bilo šta. Uopšte im ne smeta fakultetska diploma. Znam i ljude koji su odlučili da odu iz zemlje, učili jezik, plaćali advokate i dočepali se viza. Eno ih, žive kao ljudi, niko se nije vratio, niko od njih ne zamera ni nama što smo ostali. Ko nam je kriv što nemamo petlje? Zapravo, na neki mazohistički način, lepo je nama. Nema posla – opravdanje za nerad. Nema para – opravdanje za nered. Nema ekonomije, kulture, industrije, poljoprivrede – ne idem da glasam, nemam za koga!
Toliko smo navikli da kola idu nizbrdo, da više ne točimo benzin. I tu je suština, zbog toga smo za žaljenje.
Umesto kukanja,valjalo bi preuzeti svoj život u svoje ruke. Neke greške mogu da se isprave tako što se neće ponavljati. Možda da probamo suočavanje sa sopstvenom nesposobnošću, lenjošću, lošim izborima, počev od posla, partnera do premijera. Da jednom kažemo sebi: ,,E, sad je dosta!“, pa probamo. Bar probamo! Umesto što očekujemo da se razdani u paklu i kukamo jer je pakao sve dublji. Možda bi valjalo da, poput Euridike, krenemo i ne osvrćemo se. Ako svako promeni svoj mikrosvet, pa za početak prestane da se samosažaljeva i izaziva sažaljenje, prekine sa packama i pametovanjima iz fotelje, odbije da se zadovoljava mrvicama sa stolova poltrona, uvlakača, secikesa i vucibatina, možda se nekud i krene.
Sve dok kukamo umesto da delamo, delamo dok nas neko ne plati da prestanemo, prestajemo čim ne dobijemo adekvatan aplauz; vazda najpametniji, a sve siromašniji. Što parama, što duhom, što ambicijom, što hrabrošću.
Gledam nas, slušam nas, čitam nas, pa naglas razmišljam, ne mora biti da sam u pravu:
Kome god da je uspelo da stvori čoveka, mi smo od čoveka uspeli da stvorimo amebu.
