Autor: Predrag Stojadinović
Ovo je priča koju vrlo nerado pričam, to je priča o Boži zvanom ,,Grub”. Jedni ga pale, drugi žale, treći kažu: ,,E moj brale, taj je bio bolan k’o šupalj zub”. Odavde pa sve do Pešte i do Srema na jug, a realno i na celoj našoj planeti ljudi ne vole kada im se iskreno i otvoreno kaže neprijatna istina.
Ova vrsta samoobmanjivanja je toliko jaka i toliko rasprostranjena da je postalo pravilo da se bolna istina prećutkuje, postalo je nepristojno reći istinu, a pristojno slagati.
Da, dobro ste pročitali, postalo je pristojno slagati. To se očekuje, to se zahteva, dok se istina osuđuje, napada.
Da li je zaista moguće da smo toliko nisko pali? Da li je zaista moguće da niko ne vidi problem u takvom sistemu?
Recimo da Vas Vama draga osoba pita da li je određena odeća koju ima na sebi dovoljno lepa. Vi pogledate odeću i vidite da je katastrofalno grozna, ali u glasu i pogledu prepoznate da bi takva izjava bila veoma bolno prihvaćena. Ako slažete da je odeća super, učinili ste navodono dobru stvar, Vama draga osoba se neće osećati povređeno već srećno. Ali, kakve su posledice takvog ,,dobrog” dela? Ako ta osoba ode tako obučena na neki događaj gde niko zaista neće obraćati pažnju na takve nebitne detalje, učinili ste zaista super stvar, ali ako ode negde gde će joj se svi smejati, učinili ste groznu stvar.
Da li ikada razmišljamo o posledicama prećutkivanja bolne istine?
Odgovor je očigledan iz činjenice da je prećutkivanje bolne i neprijatne istine postalo obaveza u apsolutno svim međuljudskim odnosima. Taj odgovor je ,,ne”. I to je veliki problem.
O ovome sam razmišljao pre neki dan kada sam slučajno sreo jednog dragog poznanika. Nismo neki posebni prijatelji, ali generalno smatram da je u pitanju dobar čovek na koga bih mogao da se oslonim ako bi mi ikada zatrebalo. U par klasičnih ,,kako si”, ,,šta ima novo” rečenica, taj poznanik izgovara nešto što pokazuje da čvrsto veruje u nešto potpuno besmisleno i jednostavno neistinito. Nebitno je šta je konkretno u pitanju, bilo da je astrologija, homeopatija ili nešto slično, bitno je da je veoma glupo i neistinito.
Ja sam se samo nasmejao kao da nisam primetio i ubrzo otišao svojim putem, ali nisam prestao da mislim o tome i da se pitam da li sam postupio ispravno? Da li je dobro to što sam podlegao socijalnom pritisku i prećutao, umesto da mu otvoreno ukažem na grešku i skoro sigurno ga povredim? Odgovor u mojoj glavi je sve vreme ,,ne znam”.
Sa jedne strane, da sam mu to rekao vrlo verovatno bih ga izgubio kao prijatelja, možda bismo se čak i posvađali na licu mesta. A to je nešto što ne želim. To je nešto što niko od nas ne želi. A što nam je osoba draža, to je jači osećaj da ne želimo da se posvađamo. To onda dalje pravdamo laganjem samog sebe da je u pitanju nešto nebitno, sitnica, pa šta ako veruje da pozicija Marsa utiče na saobraćajnu situaciju sutradan u pola deset ujutru, zar je to bitno?
Sa druge strane, jeste bitno. Veoma je bitno, jer verovanje u jednu neistinu otvara vrata verovanju u sledeću, pa u sledeću, pa u sledeću. Sve do verovanja političarima da će za tri godine biti bolje i da je neko falsifikovao njihovu ličnu kartu. Sve do verovanja koje imaju katastrofalne posledice ne samo za tu osobu već i za sve nas ostale. Bilo da je u pitanju bombaš samoubica ili budala sa poluautomatskom puškom u bolnici ili čak školi, ili je u pitanju samo osoba sa pravom glasa, verovanja u neistine imaju dalekosežne negativne posledice, daleko van okvira te jedne osobe.
Ignorisanjem tih pogrešnih verovanja i prećutkivanjem, mi ih otvoreno podržavamo. A time podržavamo i njihovo masovno širenje. U svetu u kom je nedopustivo reći neprijatnu istinu je ujedno i nedopustivo boriti se protiv obmana i zabluda. Nedopustivo je promovisati zdrav razum, logiku, kritičko razmišljanje. Nedopustivo je promovisati pamet.
A takav svet teško da može da napreduje.
Međutim, i pored svega toga, ja i dalje u glavi imam isti onaj odgovor: ,,Ne znam”.
Jednostavno, što bi rekao naš narod, nisam pametan.
