TRAMVAJ ZVAN ŽELJA
Autor: Zoran Plećević
Jutros, rano jutros, tik posle svanuća na mene je u punoj brzini naleteo tramvaj pun lepih želja. Uz dobro poznatu zvonjavu udario je u mene svom silinom i video sam jasno sve zvezde mada su sve već bile blede. Sada ne znam da li da budem srećan zbog svih tih lepih želja ili da budem nesrećan što sam se raspao na sve strane, što me nema nigde i što me ima svuda, na sve strane.
Brando je izašao na prethodnoj stanici sa nekom plavušom i sada krišom ide za njom. Gledam za njim i vidim da je potpuno izgubio glavu za njom. Vivijan se smuvala sa neobrijanim momkom sa Novog Beograda i ne mareći za gužvu ljubi se sa njim na zadnjoj platformi.
Ležim na šinama, želje su od udara i kočenja ispale iz tramvaja, bile su na meni, u meni, oko mene i na mojim usnama. U mom zamućenom pogledu, sročene a nedorečene, nepravilno raspoređene i nasumično nagomilane. Čovek nikada nije načisto sa tim željama. Mogao sam da biram, a prve, najveće želje, da se sastavim, da ne budem razbaškaren kao Sarajlija iz vica nema nigde. Ta želja, međutim, nije bila u celini i ona je razbarušeno ležala na meni i oko mene. Možda je bila i u meni, tek morao sam da potrošim na stotine želja da prvo nju sastavim, da je doguram do usana, a tek onda da poželim da se i sam sastavim.
Jesu li te želje bile namenjene meni, baš meni ili sam samo onako pospan slučajno naleteo i pokupio želje neke spavalice koja nije uspela da se razbudi i koja jutros kasni na posao? Dok sam sastavljao želje, slagao ih u kolone i prebrojavao pokušavao sam da razmišljam baš o tome, a ne da i dalje ležim, tri-četvrt sastavljen na tramvajskim šinama. Da kočim saobraćaj u jutarnjem špicu, da na ovaj tramvaj može da naleti sledeći koji nije pun lepih želja.
Vivijan ne zna, niti joj to uopšte i pada na pamet da je neobrijani momak te noći sa društvom iz kraja ukrao kola u Zemunu i slupao ih na Slaviji. Sada se sam, trezan i koliko toliko sređen vraća kući da bi zavarao tragove. Zaljubljeno gleda u njegove zelene oči i veruje u svaku njegovu reč.
Brando i dalje ide za plavušom koja ima dobro dupe, ali i potpuno praznu glavu i ne zna kuda ide i gde je krenula. Nije ni svesna da joj je glava prazna, da žuri po inerciji, da se još nije razbudila, a pogotovo ne da Brando ide iza nje i da je u stopu prati.
A ja? Ja sam nekako uspeo da se sastavim. Da li je sve na svom mestu proveriću kasnije. Ako bude trebalo ne odustajem od toga i sada žurim za Brandom i onom plavojkom. Sa prepunim džepovima lepih želja koje su posle sastavljanja i ustajanja preostale i koje sam uspeo da pohvatam.
