Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti

Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti

Autor: Aleksandra Saša Kivela

Mogla sam. Još u vrtiću ili eventualno u osnovnoj školi. Mogla sam da sam znala da će mi ta znanja biti potrebna. Ali nisam. Zato sada vrtim film, prisećam se situacija, pa se pitam zašto mi nije bilo dato, tada, da naučim kako svet funkcioniše. Jer, malo toga se promenilo. I ono što se promenilo, promenilo se uglavnom na gore.

Stojim u jednom od beskonačnih redova. Čekam, naoružana strpljenjem,  u ruci fascikla puna papira. Znam već, kada stignem tamo, pred šalter, jedne od institucija u službi građana, vrlo lako može da se desi da me vrate rečima: Fali vam još jedan papir. Treći put sam u istom redu, i mislim se, XXI vek, poslovi se rešavaju sa tri klika mišem, onaj u Tunguziji može da obavi poslove u Džibutiju, ako ima kompjuter i pristup imternetu. Ali ne i u Srbiji. U ruci mi 7 dokumenata, kojekakve potvrde - originali i fotokopije, ne bi li overila dve zdravstvene knjižice. ,,Dobar dan, dobar dan, izvolite.’’ Onaj iza boginog stakla, vidno nadrndan razvrstava one papire, pogleda me ispod oka, duboko udahne pa kaže: ,, A gde je vaš izvod?’’ Uzdahnem i ja, pa kažem: ,,Treći put sam ovde, nije mi koleginica rekla da treba.’’  Opet pogled ispod oka, a ja brže bolje: ,,Doneću.’’

Gleda on mene, gledam i ja njega, čini mu se da sam dobar materijal za zabavu, i kreće: ,,Fali vam još ovo i još i ovo.’’ Čini mi se da se smejulji dok počinje da izmišlja šta mi još nedostaje od dokumenata: Da dokažem da sam ja zaista ja, da dokažem da je moje dete zaista moje. Da dokažem da sam razvedena i da je dete pripalo meni. I još da dokažem da dete koje sam rodila i koje pripada meni, živi sa mnom. Sve originalni papiri plus fotokopije. ’Oću, kažem ja njemu radosno, radujem se što mi ovoga puta treba mnogo više od onog jednog - FTJJP ( fali ti još jedan papir). Pošto sam razumna, kaže on, sledeći put mogu doći preko reda, udari mi pečat i potpis, i to lično kod njega, iza boginog stakla. Sve to da dokažem, treba da stanem u još bar tri reda, u bar još dve institucije, i stignem do bar još jednog boginog stakla gde sedi neka nadrndana gospoja koja radi „u službi naroda“ i prima platu iz budžeta. Mislim se, sad da sam u Tunguziji, sve bi ovo moglo da se dokaže sa tri klika mišem, u roku od odma’, i pošalje u Džibuti, zlu ne trebalo. Ali nisam. Ko me ’ebe tužnu, kada sam odabrala da živim u Srbiji.

Krenem tako, rešena - po sistemu - ništa mi neće ,,ovi’’ dan pokvarit’- od šaltera do šaltera. Moram da zaokupim misli što vrludaju u rešenosti da se ne nerviram zaludnom administracijom. Mladunče mi otelo sluške, od slušanja muzike, dakle, nema ništa. Preostaje mi samo da mislima odlutam u daleku prošlost, čak u prošli vek, u najranije mi i potpuno bezbrižno detinjstvo.

Nego, znam li uopšte gde sam se zaputila i šta sve  tamo može da me sačeka?

Nije mi palo na pamet.

Pustila sam sećanjima da me obuzmu. Ili onome što verujem da su moja sećanja. Divno je bilo biti mali i biti sasvim bezbrižan. Ceo svet - kuća, dvorište i bašta mojih predaka -  bio je prekrasno mesto. Ima li išta lepše za malu devojčicu, od valjanja po travi i blatu? Obučena samo u šorc, bosonoga, jurcam po dvorištu sa psom i mačkom, penjem se na drvo, pa posle ne znam kako da siđem. Mogla sam da jedem masti i 'leba, sedeći na vrelom betonu, musava. Ili žumance sa šećerom, mućeno, sve umačući prstiće u šolju, belu, na crvene tufne. Ili, keks i mleko, pa onda puštam da se mlekce sliva niz bradu i kaplje po stomaku. Zimi, kad napada sneg, mogla sam do mile volje da valjam u snegu, i da Snešku Beliću ukradem nos, pa zamišljam da sam zeka dok jedem promrzlim prstima šangarepu. Pravila ponašanja, oblačenja, zdravog jedenja, ophođenja nisu postojala. Kazne u tom svetu nije bilo. Čak i kada sam svoju plastičnu mačku, skinutu sa postolja pokušavala da naučim da stoji, rečima: Pičku materinu, što ne stojiš sama?! ili kada sam psovala petla što mi ne da da plašim kokoške - a to je strašno zabavno - niko se nije ljutio, ni vikao. Nisam imala pojma da deca moraju da spavaju posle podne. Nisam morala da se češljam. Dobro, ponekad jesam. Ali to samo kada bi me baka spremala za odlazak u pozorište. Baka me, tih bezbrižnih dana, učila da čitam i pišem, i usadila mi doživotnu bezuslovnu ljubav prema knjizi. Jedino je mom malom umu bilo nejasno, zašto uporno i strpljivo, kad god uzmem olovku u levu ruku, baka kaže da nećemo pisati ovom rukom i premešta mi olovku u desnu ruku. Svet je tih dana bio zaista predivno mesto za život, i što ga kvariti ubeđivanjem – ’e l’ leva ili desna ruka, pa sam nakon nekog vremena popustila i počela da pišem isključivo desnom. To što je to jedan šrkabopis, nikome neće smetati, naivno sam verovala ja. To što me deda zvao „šine“ Filipe, te mi je svojom rukom izdeljao i izrezbario drvenu pušku i poklonio mi nešto od svoje opreme za lov, nije nimalo pokvarilo moju sliku o divnom svetu oko mene. Naprotiv, uveče sam sa uživanjem slušala dedine lovačke priče, a jutrom sam odlazila u vinograd, u zamišljen lov na zečeve, lisice i vukove.

Prvi osećaj da svet nije baš tako sjajan, javio se posle mog utrčavanja u jato gusaka u jednom vojvođanskom selu. Jer, guske nisu isto što i kokoši i ne umeju da se igraju plašenja. Ištipale su me. Život, ponekad ume i da boli, pomislila sam ja, ali, nažalost, nisam to i upamtila. Nedugo zatim, naletela sam na prgavog petla - nije mu se dopala moja igra plašenja kokoški, skočio mi je na rame i iskljucao me po glavi. Petao je završio u čorbi, jer sina Filipa niko ne sme da kljuca po glavi, deda je završio pijan na kauču, baka je imala odjednom neka neizostavna posla u komšiluku, ja sam dobila trodnevni zatvor za vreme kojeg sam pokušala da odgonetnem - bezuspešno - kakve se to promene, i zašto se dešavaju u svetu. Prestala sam da volim, a i da se igram sa pernatim životinjama i počela sam da ih se plašim.

(... nastaviće se...)