Premlatimo siromahe (prosjake)!
Šarl Bodler
sa francuskog preveo Danilo Kiš
(Beograd, Prosveta 1968., biblioteka Prosveta)
Bio sam se petnaest dana zatvorio u svoju sobu i okružio knjigama koje behu u to vreme u modi ( ima tome šesnaest-sedamnaest godina) - hoću da kažem, knjigama u kojima se raspravlja o veštini kako da se, u toku dvadeset četiri časa, narodi učine srećnim, mudrim i bogatim. Bio sam dakle svario – progutao, hoću da kažem – sva naučna mudrovanja svih onih pregalaca koji su se zauzimali za sveopšte blagostanje , onih koji savetuju siromasima da postanu robovi i onih koji ih uveravaju da su svi oni svrgnuti kraljevi. Nema, dakle , ničeg iznenađujućeg u tome što sam se tad našao u takvom duhovnom stanju koje beše blisko omami i otupljenosti.
Imao sam samo utisak da naslućujem kako klija u dnu moje svesti mutna klica jedne misli mudrije od svih saveta one žene čiji sam rečnik tu nedavno prelistavao. No, to beše samo zamisao zamisli, nešto sasvim neodređeno.
Izađoh iz kuće moren žeđu. Jer, strasno bavljenje čitanjem loših knjiga rađa u istoj meri potrebu za čistim vazduhom i osvežavajućim pićem.
Upravo kad htedoh da uđem u krčmu, jedan mi prosjak pruži svoj šešir, uz jedan od onih nezaboravnih pogleda koji bi bili u stanju da sruše prestole, kad bi duh mogao da pokrene materiju i kad bi oko mađioničara moglo da ubrza zrenje grožđa.
U istom trenutku začuh jedan glas koji sam lako prepoznao; beše to glas dobrog Anđela ili dobrog Demona koji me je pretio svuda. Kad je Sokrat mogao da ima svog dobrog Demona, zašto ja ne bih mogao da imam svog dobrog Anđela i zašto ne bih mogao da imam tu čast da mi se, kao Sokratu, dodeli diploma bezumnika, potpisana rukom oštroumnog Lelija i veoma domišljatog Bejaržea?
Jedina razlika između mog i Sokratovog Demona jeste u tome što se Sokratu njegov Demon javljao samo da bi ga zaštitio, opomenuo, sprečio, a moj se udostojava da me savetuje, potstiče, uverava. Taj je jadni Sokrat imao Demona koji mu je zabranjivao; moj Demon je Demon delovanja, borbenosti.
Taj mi je glas dakle šaputao ovo: »Samo je onaj ravan drugome koji to može da dokaže i samo je onaj dostojan slobode koji zna da je zadobije.«
U istom trenutku ja se ustremih na svog prosjaka. jednim jedinim udarcem pesnice zatvorih mu oko koje odmah posta veliko kao kugla. Slomih jedan nokat dok mu razbih dva zuba i, kako se nisam osećao dovoljno snažnim, jer sam od rođenja slabunjav i jer sam se vrlo retko pesničio, da bih što brže dotukao tog starca, zgrabih ga jednom rukom za okovratnik kaputa, a drugom ga stisnuh za gušu i stadoh da mu žestoko udaram glavu o zid. Moram priznati da sam prethodno jednim hitrim pogledom osmotrio okolinu i uspeo da se uverim da ću u tom pustom predgrađu moći ostati zadugo izvan domašaja svakog čuvara reda.
Zatim, jednim udarcem noge u leđa, dovoljno jakim da mu razbije lopaticu, oborih na zemlju tog slabašnog šeszesetogodišnjaka i nastavih da ga udaram s upornošću kuvara koji omekšava meso za biftek.
Odjednom , o čuda! O bezumne radosti filozofa koji se uverava u ispravnost svoje teorije videh kako se ova drevna drtina pokrenu, kako se uspravi silinom za koju nikad ne bih poverovao da se još jednom može naći u ovog rasklimatanom telu, i, pogledom punim mržnje, što mi se učini kao dobar predznak, ta se oronula protuva baci na mene, zaklopi mi udarcem oba oka, slomi mi četiri zuba i izudara me na mrtvo ime onom istom močugom. Svojim odlučnim načinom lečenja vratih mum dakle, ponos i volju za život.
Onda mu počeh svesrdno davati znakove kako bih mu stavio do znanja da raspravu smatram okončanom i rekoh mu, ustajući sa zadovoljstvom nekog sofiste iz stoičke škole: »Gospodine, Vi ste meni ravni! Da li biste me udostojili časti da podelite samnom moju kesu? I zapamtite da, ako ste zaista čovekoljubivi, treba da na svu vašu sabraću, ako vam budu zatražila milostinju, primenite teoriju koju sam ja imao nesreću da proverim na vašim leđima.«
Zaklinjao mi se žustro da je shvatio moju teoriju i da će poslušati moje savete.
izbor Anica Vučković
