(NE)PRIMER
Autor: Jelena Milenković Mladenović
Nemojte mene, molim vas, uzimati ni za kakav primer.
Za vaše dobro i moju čistu savest.
Mnogo umem, al’ nikad nisam znala da se laktam.
Mnogo mogu, osim da gazim preko leševa.
Mnoge poznajem, nikome se ne šlihtam. Volim čoveka, ne njegovu poziciju. Ili ne volim, zavisi od čoveka, ne od pozicije.
Nemam uticajne prijatelje, nemam šta da ponudim u zamenu za promociju bilo kakve vrste.
Ono što bih i mogla, ne dam.
Na pitanje „Kako si?“ odgovaram: „Odlično!“ I kad sam manje nego nedovoljno.
Na pitanje: „Imaš li?“ odgovaram: ,, Imam.“ Jer ono što vredi, il’ si stekao rođenjem ili nisi.
Il’ si nadograđivao ili nisi. Il’ si sačuvao ili nisi.
Ne može ti se dati.
Ne može ti se oduzeti.
Nemojte mene za primer, od tog primera jačaće vam samo bicepsi jer sve moje stečeno je na mišiće.
Na rad i upornost. Težim putem. Pomeranjem granica. Bez čuvara leđa, bez ruku koje vuku.
Nikad nisam svesno bila prosjak tuđe pažnje, jer me sramota kad vidim da drugi to čine.
Zažmurim, pocrvenim, nestaje mi se.
Zato sam vazda na marginama, skakućem zemljanom stazom uz carski put i gledam kako promiču zlatne kočije u kojima se baškare fine dame, dvorske lude, mudraci i kraljevi železnih kruna.
Nekad mi je žao što ne umem da im se poklonim, nekad nije.
Možda zato što verujem da svako ima svoju zvezdu vodilju po kojoj blješte nevidljivi sudbinski zapisi.
Šta god radio, koga god moljakao, nametao se, ljubio u vrh debelog mesa, džaba ti. Sineš, pa izgoriš.
Šta god radio, koliko god ćutao, krio se, virio iza plota, bežao ili se plašio, džaba ti. Sineš, i sijaš.
Ne zavisi to od tebe.
Nemojte mene za primer.
Ja sam nepopravljivi idealista, sanjar, trubadur, samotnjak...
Ne znam da se uvučem pod kožu, da budem dosadna i da sama sebe veličam.
Ako ima šta da se primeti, neko će već primetiti.
Ako ne primeti, onda, jbg, džaba se ložim.
Ništa vredno i ne postoji.
