Ljupka
Intervju radila: Aleksandra Saša Kivela
Ljupka je jedna od onih žena koja je ušla u moj život najpre virtuelno, a onda smo, na sreću, to virtuelno pretvorile i u realno druženje. Sem što pleni svojim osmehom i nestvarno zelenim pogledom.
Ljupka je, kako sama kaže, u najkraćem, jedna sintagma, veoma često korišćena, pre svega za gimnazijalce, a možda najviše za novinare - univerzalna neznalica. Ono što joj ide u prilog je što po službenoj dužnosti nije ni dužna sve da zna, već samo da zna ko zna i da ume da pita. Svoju najveću ljubav - jezik, nije uspela da pretvori u diplomu, ali je to nije sprečilo da iskreno voli.
Dakle, Ljupka je ljupka - obična, jer nije poznata ličnost, neobična - jer ima šta da kaže i uradi.
* Šta te je privuklo novinarstvu i šta te i dalje drži tu?
Iako nisam od onih koji su u životu imali samo jedan san, jer još uvek sanjam, moram da priznam da je novinarstvo u smislu ,,šta ću biti kad porastem” igralo značajnu ulogu. U osnovnoj školi koju sam pohađala, postojala je mala redakcija koja je emitovala nešto što liči na radio vesti, preko razglasa za vreme velikog odmora, i ja sam još tada uhvatila sebe kako u tome uživam. Kad malo razmislim, čini mi se da to i nije profesija koja se bira dobrovoljno. Novinarstvo je najčešće neki, pokisli slučaj koji dođe vama na vrata ili vas sačeka negde iza ugla, kad-tad, i ukoliko imate tu nesreću da mislite i potrebu da te misli oblikujete rečima, gotovi ste, zauvek. Rekla bih da je tako nekako bilo i sa mnom.
* Otišla si iz nesigurnosti stalnog zaposlenja. Dati otkaz u današnje vreme, ne čini se baš kao mudra odluka. Pa ipak ti si to uradila. Zašto?
To je posledica čitavog niza okolnosti, u koje, iskreno, ne bih previše zalazila. Ono što mogu da podelim s tobom je činjenica da mi je bavljenje dnevno-političkim temama prosto izgubilo smisao u ovakvoj Srbiji koja je, iako je to danas gotovo nezamislivo, pre godinu dana bila za nijansu svetlija. A, govorimo o novinarstvu u jeku slučaja Gašić, koji verujte nije ni prvi ni poslednji, naročito kada ste novinarka ili novinar u jednoj tzv. lokalnoj sredini kakva je Kragujevac. To se tamo nikoga ne tiče, osim nas samih. Da pojednostavim, postalo je nepodnošljivo i od toga nije moglo da se živi, ili bar ne na postojeći način. Moralo je da se seče i krene dalje.
Stalno zaposlenje u medijima, osim ako niste na državnim, gradskim, tj. budžetskim jaslama, nisam sigurna ni da postoji. Legenda kaže da je moguće. Mi, zemljani, uglavnom radimo po ugovorima o autorskom delu. Po pijačnom principu - tras tebi roba (tekst/ovi), tras meni pare (obavezujuće isključivo zbog donatora). I to je to. Dok traje muzika. Onda nastupa period tišine. I sve tako u krug. Tako da, ne znam kako bih pronašla adekvatan odgovor na postavljeno pitanje.
* Reci nam, gde si sada i kako plivaš?
To je odlično pitanje koje objedinjuje svu prethodnu priču. Preseći i krenuti dalje u svetu novinarstva nije ni približno oštrini reči koje sam upotrebila. U mom slučaju promena je u stvari značila zaokret. Ostati tu, na jedan finansijski još nestabilniji, ali mnogo, mnogo zdraviji način.
* Pitala sam se zašto čitaoci/gledaoci vole da zaviruju u živote poznatih ljudi. Zar običan svet nema ništa zanimljivo da kaže? Ono o čemu sam razmišljala, ti si sprovela u delo. Ispričaj nam o emisliji ,,Dobar dan, kako ste?”, odakle ideja, kako ste došli do sredstava, kako je emisija prihvaćena?
Pitam se i ja celoga života, ali se to i dalje najbolje prodaje...
Emisiju ,,Dobar dan, kako ste?”, zapravo potpuno ravnopravno potpisujemo koleginica Marija Misita i ja, objedinjeno pod imenom Novinska agencija Rakurs. To praktično znači da je na sceni “two women show”.
Nas dve smo radile i još uvek radimo bukvalno sve. Od samog pisanja projekta, organizacije, preko standardnih novinarskih priprema, rada s pomoćnom kamerom, sve do montaže, postprodukcije, distribucije i promocije, a to je posao za recimo... šestoro ljudi.
Sama tematika u kontekstu tog jednostavnog pitanja ,,Kako ste?” uz ljubazan pozdrav ,,Dobar dan” prosto se nametnula u svetu u kojem živimo. Te reči svi često izgovaramo, ali više onako usput, po navici, nego što se nad njima zamislimo ili odvojimo nekoliko minuta da istinski saslušamo odgovor. Ovoga puta zastale smo da čujemo i to je otprilike bilo dovoljno, jer ljude koji čine bilo grad ili selo, ljude koji čine obe strane, i javnost i politiku, odavno niko ništa ne pita. Mislile smo da bi nam svima prijalo da mi, obični ljudi međusobno makar porazgovaramo, pa, eto, uz neku uključenu kameru. Pokazalo se kao pun pogodak. Ljudi žele da govore, jer osećaju da mi istinski želimo da ih slušamo.
Posebnu notu prijemčivosti naše emisije ,,Dobar dan, kako ste?”, čini se, daje i sam njen koncept. Suštinski su to kratki dokumentarni filmovi u kojima mi, zajedno s našim sagovornicima i sagovornicama, kroz neka tri konteksta prošetamo kroz grad, obiđemo neka lepa ili manje lepa mesta i opišemo neke profesije i živote iz ugla iz kojeg gledaoci inače ne mogu da vide. Jednostavno rečeno, u tih 12 ili 13 minuta stane poprilično i činjenica i emocija.
Početna sredstva dobile smo od Ministarstva kulture i informisanja na prvom ovogodišnjem konkursu za sufinansiranje medijskih projekata. U skladu sa trapavom primenom svih tih novih propisa i zakona, i sredstva su raspodeljena na isti način - svima po malo, a nikome dovoljno. Tako je bilo i sa nama. Odobrena je tek trećina traženih sredstava, a drugih donatora, nažalost u ovoj turi nije bilo. To sve zajedno, govoreći o finansijama, ostavlja za sobom velike probleme, ali sa druge strane, sama činjenica da je jedna petočlana komisija odobrila neku vašu ideju, daje jedan ozbiljan podsticaj kvalitetu. Emisija ,,Dobar dan, kako ste?” je i više nego odlično prihvaćena, a to što nas ne izdržava, pa... izgleda da ne može sve.
* Vi ste primer da se mogu dobiti sredstva od države, tačnije od ministarstva, na konkursu, a da niste “član”. Da li je to izuzetak koji čini pravilo?
Kako sam već pomenula, komisija se ove godine opredelila da što više projekata dobije bar neka sredstva, umesto da ,,kolačić sudbine” deli na veće komade koje bi tako dobilo manje medija. Nisam uspela da vidim neko pravilo u toj raspodeli sredstava. Donekle se čini da je borba između velikih i malih istinski ravnopravnija nego što je ranije bila, ali ne bih smela tako nešto i da tvrdim. Sve je to još poprilično novo, kako za same medije, tako i za one koji nam dele naš novac na kašičicu (da ne kažem vlast), pa ćemo tek sledeće godine moći da vidimo jesmo li svi zajedno postigli nešto bitno. Za početak, dobro je što stručni ljudi odlučuju.
*Ti i ja smo se našle oko nekih tema, to nas je na početku našeg druženja zbližilo, rekla bih. Jesmo li nas dve aktivisti (aktivistkinje), šta misliš o aktivizmu danas, da li je to potreba ili kao što neki misle ,,preseravanje” na društvenim mrežama?
Iskreno, više se i ne sećam o čemu smo to nas dve pričale ,,na početku”. Veća je verovatnoća da smo se nesuvislo smejale, jer svaki odnos, pa i sa tobom, pamtim jedino po osećajima, a znam da mi je bilo lepo.
Da, sklone smo modernom internet aktivizmu, ali ja to ne vidim kao nešto loše i jednako se ophodim i u tzv. oflajn svetu. Mišljenja sam da je aktivizam jedna kontinuirana borba za nešto do čega mi je stalo, celoživotna borba, ne na nekoliko meseci ili dok nam ne dosadi i uhvatimo se nečeg zabavnijeg. U skladu sa tim se i ponašam i verujem da daje rezultate.
* Žena borac, ili borkinja? Jako me zanima, da li je, i ako jeste, zašto, važno negovati i insistirati na rodno senzitivnom govoru?
Kada o ovoj temi razmišljam čini mi se da je teže ubediti ljude u važnost rodno senzitivnog izražavanja nego u koristi od gej parade, za koju svi znamo kako je prihvaćena. Ono s čim ja istupam u toj borbi je činjenica da nas i jezik jednako vaspitava, jer on isto oslikava celo društvo, naročito srpski jezik koji je po svojoj prirodi rodno osetljiv. Navešću banalan primer: zašto niko nema problem da kaže kuvarica, prodavačica i čistačica, a ima sa direktorka, preduzetnica, sociološkinja i slično? Zato što u našem društvu još uvek nije prihvatljivo ako ste obrazovana žena na funkciji, a nasuprot tome sasvim je normalno da ste domaćica. Rodno senzitivan jezik zapravo prkosi tradicionalnoj hijerarhiji među polovima na koju su svi navikli, a navike se najteže menjaju, posebno one loše.
* Čini mi se da sebe smatraš feministkinjom. Šta je za tebe feminizam?
Da, u pravu si. Izjašnjavam se tako, ali to je samo društvena konotacija nečeg što je za mene osnovno ljudsko pravo - sloboda da budemo šta nam je volja, čak i ako smo žene, jelte.
* Sa ili bez muškaraca? Može li uopšte feminizam da opstane bez muškaraca na svojoj strani?
Možda će ovakav odgovor izrečen od strane nekoga ko sebe smatra feminstkinjom da iznenadi protivnice i protivnike koji veruju da sve feministkinje u stvari mrze muškarce, ali ja čvrsto verujem da su nam upravo muškarci u toj borbi mnogo veći saveznici od samih žena. Oni su po prirodi prilagodljiviji i sa njima se mnogo lakše razgovara. Posle dovoljno ponavljanja i uz jasne argumente jednostavno kažu: ,,Ok, važi, nema problema” i produže dalje u težnji za lepim stvarima. Ne ubrajam ovde, naravno, one nepopravljive nasilnički nastrojene tipove, koji sreću vide samo u stomaku i gaćama, već sav ostali muški svet koji zajedno sa nama gradi bolji život. Ovih ostalih vremenom rešiće nas priroda, verujem. Do tada, zajednička uloga svih nas je da od naše dece, rođene ili još nerođene, bila ona muška, ženska, ili transrodna napravimo Ljude, nikako polove. Društvo bez muških primeraka Ljudi niti može niti treba da postoji.
* Meni se čini da je feminizam obrao bostan, da ga pljuju, ne vide ni njegovu potrebu a ni njegov značaj. Svedoci smo potpuno nakaradnog tumačenja feminizma, a u tome prednjače žene. Zašto je to tako?
Ovde se opet vraćamo na promene loših navika. To što su mnoge žene nesvesne sopstvenog potčinjenog položaja u društvu nikako ne znači da ih treba ostaviti tamo gde jesu. Čak i one najglasnije u borbi protiv borbe za ženska prava (što je za mene apsurd) u stvari samo nisu svesne koliko benefita svakodnevno uživaju, a koje im je upravo feminizam doneo. Nema tu nikakvog branja bostana, a i ja više volim dinju.
* I na kraju - šta ženu čini ženom?
Žena je žena, šta god to njoj samoj značilo. Ne vidim uticaj bilo kakvih atributa na celovitost ove zajedničke imenice.
