Kad ruka piše sama
Autor: Zoran Plećević
Ne mogu noćas da čitam, ne mogu da sednem i pišem na narandžastoj mašini mada me mami. Ova soba, ovaj muk, gomila knjiga, čarapa, beležaka koje ću baciti i beležaka koje neću baciti, pas koji laje negde napolju, (a što bi lajao da je unutra?) ova rečenica koja me vuče za nos. Uredno zakopčan mozak nepomućen alkoholom, pune pepeljare, narandžasti ranac okačen na zidu ne poziva na put već podseća na nju, pisanje samo radi pisanja, da brže prođe ova noć iz koje jedva čekam da izađem, da dođe jutro, da joj naberem cveća, da joj kažem, jer ona to ne zna, da smo se svu noć ljubili.
Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da se san i java ne mešaju, da svet na to tvrdoglavo neće da pristane, levu ruku sam spustio na koleno koje je već sasvim hladno, a desnom pokušavam da oteram njen lik sa neke neodređene visine.
Ne verujem u ovaj novi red, ne verujem u boga, ne verujem u kompjutere. Detinjasto verujem u oblake, u šumu, u reku, u vetar. Voleo bih da stvari prihvatim onakve kakve jesu, ljubim je onoliko koliko mogu.
Misli su mi mnogo brže od ruke, ne mogu da ih pohvatam dok lepršaju po sobi i kače se po zidovima. Nije dobro kada ruka piše sama, ali ako hoće, neka je, neka piše.
