Eh, ta Norveška
Autor: Aleksandra Mijović - Anja
Nikada me Sever nije privlačio dok nisam upoznala nekoliko sjajnih Skandinavaca u Džakarti. Odmah su mi prirasli srcu. Dok ostali zapadnjaci pokušavaju da ukače naše, srpske šale i zveraju u nas kao telad, jedna Norvežanka se uklopila u balkansku ekipu u roku od odma’. Obišla je i zaljubila se u Beograd, te je bio red da posetu uzvratim. Drž’ se Oslo, stiže ti Mijovićka.
Čekam u redu za pregled pasoša i ne mogu da se načudim čuda. Za pultom norveški cajac, lep k’o lutka. Visok i plećat, promućurno odmerava bakicu ispred mene. Stižem na red i blenem u Apolona lično, kao ono tele sa početka priče. U stvari ne Apolon, nego Tor glavom i bradom. Spremila sam svu moguću papirologiju i čekam da me ispita kao svaki, mogući, aerodromski pandur. Ali, ne. Sa širokim osmehom mi priča kako je neizmerno srećan što će mi prvi poželeti dobrodošlicu. Lupa pečat i ne pogledavši ispravu i uz duboki naklon mi pokazuje da prođem. Au! Dolazimo do dela gde pregledaju torbe, te uigrano stajem u red. Drugi (ništa manje lep od prvog) murkan mi ponovo uz dubok naklon pokazuje da prođem bez kontrole. Potpuno zapanjeno izlazim, te se nađem licem u lica božićnog hora, koji dočekuje pristigle i razdragano peva. Au! Gde sam ja došla?! Na drugu planetu!
Oslo ne izgleda kao glavni grad uopšte! Prvi utisak je da je u pitanju kakva varošica uz planine. Grad broji negde oko 600 000 stanovnika, a većina su emigranti uglavnom iz Indije i Pakistana. Odmah sam naučila da ih razlikujem: Pakistanci su fini, uljudni, a Indusi su bahati i slabo vaspitani. Kako? Kad zapalite cigaretu na ulici i stanete uz obeleženo mesto, te pored vas prolazi tamnoputi čovek, znajte: Indus će odmah početi da galami, mašući rukama, da ste vi tu poslati da njega razbolite rakom. Ako se usudite da mu se podsmehnete, zauzeće ratoborni stav uz samo Indijcima čuveno, kružno pomeranje glave (kao ona lutka za ukras u automobilima). Norvežani kažu da redovno doživljavaju verbalnu torturu i savetuju da ih ignorišem. Ne znam, dobih fobiju od Indusa.
U Oslu nema visokih kuća. Čak i poslovni deo je načičkan osrednje visokim zgradama. Slabo su bili zainteresovani za maštovitu arhitekturu, te je večina građevina neugledna i obična. Izuzeci su: Opera, pozorište, kuća Nobela, Parlament i još poneke.
Uputismo se ka čuvenoj ski skakaonici na uzvišenom delu Osla - Holmenkolenu. Posebno se radujem što ću moći da proživim scenu iz jedne od knjiga o Hariju Huli (tako se izgovara prezime, ispravili me Norvežani). Izlazimo iz metroa i gle, ovde obitavaju bledoliki. Au, kako lepi ljudi! Ne zna se ko je lepši, da li žene il’ muškarci! Dragi, moji, beogradski sugrađani: Ona, ižvakana priča, da su beogradske devojke najlepše, to sad možete slobodno mački o rep! Vikinzi su zakon! Uspentrasmo se nekako do skakaonice. Obećali su mi da će tu sigurno biti snega, ali avaj! Sever se istopio od miline što ja dođoh. Još je i kišica počela. A gore magla da je nožem sečeš. Ne vidi se prst pred okom. Uzalud smo planinarili. E onda, da probam sendvič od irvasa. Mmm... (nemojte deci da kažete da sam ponjupala Rudolfa). A sad hrabro nazad do stanice metroa. Kišica se ispadala, pa se ono malo snega fino zaledilo, a padina pod nama strma. Mamma mia! Usmeno sam izdeklamovala testament i polako mic po mic nizbrdo. Umrla sam od straha jedno tri puta zasigurno.
Ipak, najjači utisak mi je ostavio Frogner park. Drugarica mi ispriča da ga lokalci zovu ,,Porn Park’’. Sram ih bilo! Zadivljena sam. Frogner park je mesto na kojem teatralno živi preko 200 skulptura ljudi od granita i bronze u raznim, svakodnevnim pozama. Obuhvataju sve životne dobi, od beba koje tek puze do starina koji (kao) da se jedva kreću. Ono što najviše fascinira je predivan osećaj proslavljanja života. Sve skulpture su gole, ali za razliku od antičkih aktova, ova vajarska dela nisu savršena, već potpuno realna. Vide se viškovi kilograma, mlohavost, bore, pa i poneki sa atletskom građom. Svaka skulptura pokazuje drugu emociju. Neki se veselo igraju sa svojom decom, neki se zaljubljeno gledaju, neki su tužni, neki ljuti. Autor Vigeland je ceo svoj život posvetio vajanju ovih skluptura, jer je bio inspirisan ,,ciklusom života’’. Počeo je negde oko 1900-te godine.
Najpoznatija skulpura je ,,Besno dete’’ i ona zauzima centralno mesto na mostu preko jezera. Interesantno je da je figura bila ukradena negde devedesetih, tako što joj je bilo prerezano jedno stopalo. A onda, za divno čudo, desetak dana kasnije odbegla besnulja je pronađena ostavljena da čami na nekom parkingu. Na sredini parka je napravljen monolit od 120 tela, koja se penju jedni preko drugih da stignu do (ne)suđenih visina. Oko monolita ,,raste’’ lavirint, koji je isto tako ideja ovog umetnika. Evo, i sad dok pišem osmehujem se, cenim da je to najlepši park koji sam ikada posetila. Opšti dojam su kvarili jedino Kinezi, turisti koji su se kikotali k’o blesavi na ,,otkrivene’’ delove tela skulptura.
I to bi bilo to. Poseta je trajala svega dva i po dana. Sledeću put ostajem duže, obećavam!
