Razmišljanje za neupućene
Autor teksta: Predrag Stojadinović
Mozak. Taj fenomenalni organ. Taj fenomenalno falični organ. Nakon skoro sat vremena premišljanja, shvatam da jednostavno ne postoji nežan način da se kaže bolna istina: ljudi nisu sposobni da ispravno razmišljaju. U te ljude spadamo svi mi, pa i Vi koji ovaj tekst upravo čitate. To nije uvreda, to je realno, objektivno, lako proverljivo neprijatno činjenično stanje.
Ali, krenimo od početka, šta je u stvari razmišljanje? Razmišljanje nije ništa drugo do izvođenje zaključaka na osnovu određenih podataka koje smatramo istinitim. Ta famozna procedura se u logici naziva argument, pri čemu se pomenuti podaci nazivaju premise. Mnoge premise su zapravo prethodni zaključci do kojih smo opet došli na isti način, razmišljanjem: izvođenjem zaključaka na osnovu nekih drugih premisa. Dok su neke premise podaci koje smo čuli ili pročitali, ali i tu smo opet imali isti proces, jer smo na osnovu nekih podataka doneli zaključak da je izvor pouzdan, te da je novi podatak validan, tj. istinit. Svaki novi podatak koji prihvatimo kao tačan, svaki zaključak koji izvedemo tokom razmišljanja, sve to će u nekom trenutku postati premisa u nekom budućem procesu razmišljanja, i to će biti izvor za neki novi zaključak. I tako tokom celog našeg života. Premise koje vode do zaključaka, zaključci koji postaju nove premise koji onda vode do novih zaključaka, i tako unedogled.
Proces izvlačenja zaključaka iz premisa nije nimalo lak. Greške u tom procesu nisu, nažalost, samo moguće, već su i veoma učestale. Čak i ljudi koji ih odlično poznaju nisu u potpunosti imuni na njih, međutim, poznavanje tih grešaka im barem pomaže da ih prepoznaju i tada imaju šansu da sebe isprave. Te greške u logičkom razmišljanju se, logično, nazivaju logičke greške. Još je Aristotel u 4. veku pne. opisao 13 takvih grešaka. Dok danas skoro niko ni ne zna za njih, a i od onih koji znaju teško da bi iko uspeo da imenuje više od par logičkih grešaka.
Pored logičkih grešaka, postoje i takozvane kognitivne pristrasnosti, što su nasleđene, evolutivno razvijene i samim tim sasvim prirodne greške koje mozak pravi prilikom obrade podataka. I kognitivne pristrasnosti nas sprečavaju da ispravno razmišljamo i mnoge su zapravo direktni uzroci raznih logičkih grešaka. Poznavanje kognitivnih pristrasnosti je takođe neophodno da bismo ih prepoznali kod sebe, ali i kod drugih, i da bismo eliminisali ili barem umanjili njihov negativan uticaj. Kao što verovatno pretpostavljate, broj ljudi koji zna za kognitivne pristrasnosti je drastično manji od broja onih koji znaju za logičke greške.
Ali to nije sve, pored kognitivnih pristrasnosti i logičkih grešaka, postoje i tri veoma važna fenomena koji se nazivaju kognitivna disonanca, kognitivna inercija i amigdalina otmica, a koji takođe čine veoma učestale kamene spoticanja u procesu razmišljanja kod ljudi. A za njih, pogađate, tek skoro niko ne zna.
Kako se onda ljudi brane od negativnog uticaja svih ovih prirodnih problema u mozgu ako ne znaju ništa o njima, ako čak ne znaju ni da ti problemi postoje u našem mozgu? Nikako. I to je ceo problem. Činjenica da su u pitanju prirodno razvijene greške čini da ih pravimo ne samo nesvesno, već da ih pravimo uz ubeđenje da nikako nismo načinili grešku, već da smo sasvim ispravno nešto zaključili.
Dakle, da bismo prestali da pravimo greške u razmišljanju, neophodno je da poznajemo te greške, da znamo na koji način ih svi mi pravimo i naravno, da razumemo zašto su to zaista zapravo greške a ne ispravno razmišljanje. To naravno da možemo sami da naučimo, ako se potrudimo i najvažnije, ako znamo engleski ili neki drugi jezik, s obzirom na to da je literatura na srpskom više nego oskudna.
Međutim, ako uzmemo u obzir značaj poznavanja ove materije, postavlja se veoma zabrinjavajuće pitanje: Zašto nas ovome niko već nije učio u školi? Učili smo matematiku, bez koje ne bismo mogli da se snađemo u životu, ne bismo mogli da adekvatno kontrolišemo svoja monetarna sredstva, da kupujemo i prodajemo. Učili smo jezik i pravopis da bismo se adekvatno izražavali i komunicirali sa drugima. Ovi predmeti su zaista zbog svega toga i važni, te je razumljivo i to da se oni pojavljuju na skoro svim završnim i prijemnim ispitima.
Ali, zar nije razmišljanje osnova za sve ostalo, uključujući tu matematiku i pravopis, ali i sve ostalo? Zar nije sposobnost da se ispravno razmišlja mnogo važnija od svega ostalog? Čak i ako se složimo da ispravno razmišljanje ipak nije važnije od matematike i pravopisa, nepobitno je da ono definitivno nije ni malo manje važno.
Zašto, onda, nas niko tome nije učio? Zašto u obrazovanju koje u svojoj osnovi ima za cilj da od dece napravi umno sposobne odrasle ljude, nema mesta za učenje kako ispravno razmišljati? Zašto su nas uporno učili šta da mislimo, umesto da nas prvo i osnovno nauče kako da mislimo?
Ne znam.
Ono što znam, ipak, je da predmet o ispravnom razmišljanju mora da postoji najkasnije od 5 razreda osnovne pa sve do kraja srednje škole i da taj predmet mora da bude ravnopravan sa matematikom i pravopisom na svim završnim i prijemnim ispitima.
Bez toga će naša deca sigurno praviti iste greške koje su pravili naši preci i koje pravimo mi danas.
Bez toga će nas u budućnosti i dalje voditi najgori, a napuštati najbolji.
