NEMOJTE LJUDI, K’O BOGA VAS MOLIM!
Autor: Milovan Subotić
“Nije u redu da islamski ekstremizam nazivaš ‘islamistički’. Zar to nije pominjanje islama u najnegativnijem kontekstu? Uostalom, ako postoji ‘islamistički’, zašto onda ne postoji i neki takav termin vezan za hrišćanstvo, tačnije pravoslavlje?”
Ovim rečima, naravno preko posrednika (hrabro, kako drugačije), obratio mi se akademski građanin, nauka nekih doktor, nakon sajamske promocije moje knjige “Ekstremizam pod okriljem religije – Islamistički ekstremizam na primerima BiH i Srbije”.
Dok sam “trebio” doktorsku disertaciju od metodološke uštogljenosti i “klišeologije” koju mora da sadrži svako delo koje pretenduje da se proglasi naučnim radom, razmišljao sam da li da skratim uvodni deo priče i, što bi se reklo, odmah pređem na stvar. Na svu sreću odustao sam od toga, a na nesreću, očigledno nisam bio dovoljno “širok”, pa se ispostavilo kako potencijalni čitalac (dr, eeej) nije bio u stanju da razluči religiju od svoje politički angažovane “senke”.
E, zbog najezde raznih analitičara za ugrađivanje plina u auto koji su se okitili najvećim akademskim titulama po sistemu “da sam znao da je ‘vako lako doktorirat’, ja bi’ i fakultet završio”, te njihovog potencijalno štetnog uticaja na zdraviji “komad” plebsa, evo par napomena o tematu.
Islamizam (politički islam) nužno je razlikovati od najmlađe monoteističke religije kao takve i treba ga posmatrati isključivo kroz odnos religije (vere) i ideologije. Islamizam je stoga par excellence ideologija koja traga za uspostavljanjem islamske države (zvuči poznato?) zasnovane na islamskom pravu tj. šerijatu.
Kao politika i ideologija islamizam nije podudaran, ili svakako ne u potpunosti, sa islamom kao religijom, niti sa muslimanskim zajednicama i njihovim kulturama. To je ideologija do koje se dolazi izborom i svesnom odlukom, te se svakako na njega ne može gledati kao na “stanje stvari”. Islam svojim vernicima obezbeđuje spektar društvene i verske interakcije, ali ne ukazuje na željene opipljive oblike tih odnosa niti na tzv. idealan oblik vladavine. Islamisti su tako popunili ovu prazninu, a kao osnove “moderne” islamske države uzeli su korpus pravnih akata (šerijat) koje su formulisali rani juristi u periodu od IX do XI veka kada su svet podelili na dva dela: “kuću islama”, gde su muslimani većina i “kuću rata”, odnosno kuću nevernika i otpadnika od vere.
Politički islam je krajem XIX i početkom XX veka postao poznat i kao islamski modernizam koji je islam smatrao nedovoljno prilagodljivom osnovicom svih oblika života. Pojava modernizma potiče od suočavanja sa zapadnom tehničkom nadmoći u novom talasu industrijske revolucije i zapadnom okupacijom muslimanskih zemalja. Taj susret otvorio je pitanje kompatibilnosti islama i modernosti, i muslimanskih odgovora na zapadne izazove. Islamski modernisti zahtevali su unutrašnje reforme, tako da su se nekad nazivali i reformistima, kako bi se muslimanske zajednice oslobodile “tradicionalnih slabosti” i razvijale se usvajanjem savremenih tehnologija.
Islamizam se od svojih početaka nadmetao s onovremenim sekularnim nacionalnim ideologijama koje su prodirale u muslimanski svet. Tokom prve polovine XX veka nacionalizam je postao osnovna politička snaga u muslimanskom svetu. Tek pošto su sekularne nacionalističke ideologije, u vremenu koje je nastupalo, propuštale da ispunjavaju obećanja, a naročito nakon kraha u Junskom ratu 1967, islamizam je dobio otvoren prostor da se nametne kao verodostojna alternativa. Nastavak priče, manje-više je poznat, verovatno i “analitičarima za ugrađivanje plina u auto”.
E da, naravno da postoji ekvivalent političkom islamu, a stanuje u našem dvorištu. Zove se političko pravoslavlje ili filetizam. Teološki je termin kojim se označava nacionalizam unutar pravoslavne crkve. Pravoslavni sabor u Carigradu 1872. godine, sazvan na inicijativu vaseljenske patrijaršije, osudio ga je kao „jeres koja stavlja nacionalnu ideju iznad jedinstva vere“. O tome koliko je SPC (dakle filetizam je već u nazivu), involvirana u filetističke tendencije i kako je napravljen (vaspostavljen) strastveni zagrljaj između religije i politike u Srbiji, nećemo trošiti reči ovaj put, zapričaćemo se.
