(Ne)kreativnost
autor teksta: Milica Djordjevic
Prazan papir… Beli ekran i trepćući kursor. Tišina. Disanje i zvuk vetra. Srk kafe. Prazna pepeljara. Dim cigarete. Tišina. Noć i čekanje. Čekanje inspiracije…
Šta je to kreativnost? Ako svako od nas u svojoj jedinstvenosti doživljava kreativnost na sopstven način (pa je meni kreativnost umeće pisanja, a nekome pravljenje ukusnih jela) znači li to da je kreativnost svako stvaranje nečeg novog? Znači li to da su jednako kreativni moji roditelji jer su „stvorili“ mene i mog brata i moj pas Todi jer je stvorio ovaj nered po sobi? Kada bi ovo bila istina onda bi svaki novi dan koji (pre)živimo bio poseban dokaz naše kreativnosti.
Ali šta je onda nekreativnost? Učiteljica mi je u trećem razredu osnovne škole rekla da mi je crtež nekreativan. Suze zbog njenog komentara i srušen dečiji san da i ja jednog dana postanem Van Gog, to je definitivno ono što me seća na period odrastanja. Pa ja samo vidim park u jesen drugačije od drugih. Zar nas nisu učili da budemo različiti i posebni?
Mašta i fikcija čine više od tri četvrtine našeg stvarnog života, kako je to rekao Simon Vajl. To je upravo odgovor na sva pitanja. Kreativnost izlazi iz naše mašte, što znači da smo svi mi kreativni, svesno ili nesvesno.
Biti kreativan ne znači samo biti poseban, biti drugačiji... Biti kreativan znači biti pre svega hrabar i suočiti se sa svojom maštom koja je očito deo života svakog čoveka. Kreativnost predstavlja jedan zatvoren krug, jedan ciklični proces u koji smo svi uključeni: svaki predmet, svako živo biće, nebo, sunce, zvezde, mesec, kiša, sneg... Moramo biti oprezni da nam se krug ne zavrti previše, a opet biti slobodni i dozvoliti mu da se okreće.
Čovek može biti kreativan na više načina. Od pravljenja figurica od papira, preko maksimalnog korišćenja prostora pri uređivanju stana male kvadrature, do kreativnosti iz nedostatka resursa - današnje "krpljenje kraja sa krajem".
Danas, u svetu u kojem živimo, uopšte nije teško biti maštoviti, ali je teško biti kreativan. Mnogi maštaju o boljem sutra, ali se tu i zaustave. Mnogi studenti završavaju fakultete maštajući o tome da napuste državu, ali opet rade za platu kojom ne mogu ni da se osamostale. Mnogi roditelji ležu uveče u krevet maštajući kako će ove godine ipak odvesti decu na more, a onda ih ipak vode na Adu. I sama država mnogo mašta (i tu ćemo se i zaustaviti)…
Dokle samo maštati? Postoji nešto što nas koči. Taj neki životni zakon koji nam ne dozvoljava da budemo kreativni. Ta neka lenjost i strah koji nas ne motiviše da našu maštu oživimo našom kreativnošću. Da li je okruženje u kojem živimo glavni krivac kako većina ljudi misli? Možda, a možda smo ipak sami krivi što nam je glava puna ,,eh kako bi bilo lepo da imam, ali nemam...“ fraza?! Pitajmo se to svako jutro dok peremo zube i trgnimo se hladnom vodom.
