MUZIKA

autor teksta: Vera Vujičić

Muzika postoji od kada je sveta i veka. Kao umetnička forma, verovatno je nastala u rano paleolitsko doba, u vreme pećinskih crteža u Altamiri i Laskou. Potreba za umetničkim izrazom je odigrala veliku ulogu u razvoju ljudske vrste. Sama reč, muzika, potiče od grčke reči, mousike (μουσική), što znači, umetnost muza. Mnogim ljudima i mnogim kulturama, muzika je važan deo načina života. Antički Grci, kao i indijski filozofi, su definisali muziku kao tonove horizontalno određene kao melodije, a vertikalno, kao harmonije.

Često se pitam, da li postoji neko ko ne voli muziku. I ako postoji, kakav li je život te osobe? Jasno mi je da je ljubav prema muzici individualna. Jednima je muzika samo dekor, uzgred, u pozadini, dok rade, odmaraju se, čitaju. Drugima je neodvojiv deo života, vrlo bitna stvar. Ja ne bih mogla da zamislim život bez muzike, čak jedan dan bi mi bio nezamisliv. Dok vozim, dok kuvam, dok obavljam razne poslove, ne samo da slušam muziku, nego najčešće i pevam.
U različito doba dana, u zavisnosti od raspoloženja i okolnosti, potreba za određenom vrstom muzike se javlja i menja. Izjutra, naviše volim nešto barokno: Baha, neki Brandenburški koncert ili Hendlovu Muziku na vodi. Može i Vivaldi, Mandolinski koncerti, recimo. Nešto tako živahno, sa strukturom.
https://www.youtube.com/watch?v=x6Hvdrf--V0
Kako dan odmiče, od baroka skočim na rokenrol, nešto oštro, posebno ako vozim. Najčešće, klasični rok - Jimi Hendrix, Led Zeppelin, Doors... Mada, može i nešto (relativno) novije, Outcast i Hey ya ili Kings of Leon i Red Morning Lights. Ili, Jack White i Seven Nation Army. Može i neka belkanto arija: Una voce poco fa i Maria Callas. Cecilia Bartoli i Bel raggio lusinghier, iz Rosinijeve Semiramide je odličan izbor! To me pokrene, oraspoloži, ulije novi elan.
https://www.youtube.com/watch?v=Dv7vr6oE3U8
Nadalje, recimo Piazzola i Daniel Barenboim. Killers, Peppers, REM i Losing My Religion. Bob Dylan i Lay, Lady, Lay ili To Make You Feel My Love, Ramons, David Bowie, Arcade Fire… Kako li žive oni koji ništa od toga ne požele da čuju?! Šta li njih pokreće, navodi na razmišljanje, uzburkava emocije, šta ih teši i šta im oživljava uspomene?
https://www.youtube.com/watch?v=NHHLISaLe44
Predveče, uz knjigu, najviše mi leži klasična muzika: Erik Satie i Gnossiennes ili Gymnopedie, neki Mozartov klavirski concert, Haydn ili Dvoržak, neki čelo concert i Jacqueline du Pre ili Yo Yo Ma. Goldberg Variations i Glenn Gould. Mada, naravno, Charlie Parker, Miles Davis, Thelonius Monk, Coltrain, Wynton Marsalis, Stjepko Gut i drugi velikani džeza, uvek dobro dođu. Ko ne voli Everytime we say goodbye ili Round Midnight? A tek bluz! B.B. King, Clapton, J.J. Cale, Bessie Smith, Muddy Waters, Buddy Guy, Paul Butterfield Blues Band, Johnny Winter i brat mu, Edgar…
https://www.youtube.com/watch?v=cLHflKrmumI
U sitne sate, pred gašenje svetla, neka balada, bilo da je Chopin, bilo neka iz repertoara moje omiljene grupe, Beirut. Recimo, Goshen:
https://www.youtube.com/watch?v=fdzurZ_AmmA
Rekla bih da se muzički ukus formira od malena i razvija nadalje, u zavisnosti od okruženja i opšte kulture kojoj smo izloženi. Mada i tu ima iznenađenja. To svi znamo, nažalost.
Moja generacija je odrasla uz rokenrol, kao neprikosnoveni žanr. Kasnije smo širili vidike i usvojili džez, razvili afinitet prema klasičnoj muzici, takozvanoj ,,world music", ,,new age music" itd. No, desilo se da deca ljudi sa kultivisanim ukusom, nekako zalutaju i zavole opšteprisutnu, nametnutu, teledirigovanu formu, kojom se godinama atakuje na ukus i inteligenciju naših građana. ,,Kako je propao rokenrol", znamo i sami. Ujedno, ta pojava, a ne samo film, govori o mnogo širem problemu u kontekstu društveno-političkih previranja.
Postoje magistarski i doktorski radovi na ovu temu - kako i zašto je nametnut i nadalje propagiran turbo-folk, početkom devedesetih i koja je bila uloga takve šund muzike. Rok je muzika bunta, mladosti i nemirenja sa nepravdom. Turbo-folk i drugi vaskoliki šund je idealan za peglanje moždanih vijuga. Takva muzika odvraća mlade od pravih vrednosti kao što su obrazovanje, kultura, posao. Istorija pamti da se muzikom uvek moglo delovati, kako na pojedinca, tako i na šire mase. Poslednjih dvadesetak godina smo videli (i čuli) kako ta sprega deluje i koje su njene destruktivne manifestacije.
Sa zebnjom razmišljam da li će se ikada vratiti vremena, kada su mladima bile inspirativne pesme, kao što su Imagine i Give Peace a Chance ili će se tugovati i ,,suzama lepiti tapete, kada si otišla i odvela dete”.