MEDIJI I (PSEUDO)ARHEOLOGIJA ili ponovo o amebama
autor: Jasna Vuković
Mediji i (pseudo)arheologija ili ponovo o amebama
Na našem tlu otkriveno najstarije pismo na svetu!
Pripadnici najnaprednije praistorijske civilizacije su naši preci!
Mi smo u Podunavlju još od neolita!
Dokazi o falsifikovanju istorije!
Letos je u Kulturnom dodatku Politike, u toku nekoliko nedelja, uz naslov "Polemika" štampana rasprava između kreacionista i ozbiljnih naučnika. Time su dostignuća nauke relativizovana i svedena na prizemnu ravan čime se šalje poruka da se u naučna otkrića može verovati ili ne, već prema sopstvenom nahođenju. Tako je u javnosti potvrđeno uverenje da je nauka samo jedna od mogućnosti, a da su naučnici nekakvi ekscentrici koji se kruto drže stavova koji su podložni sumnji, uz zanemarivanje činjenice da poseduju nekakva znanja i sprovode istraživanja na osnovu kojih donose određene zaključke. Da li onda treba da nas začude tekstovi u kojima se favorizuju pseudonaučne teorije o prošlosti? Mnogobrojni portali (vaseljenska, srbin. info ili vesti.net, na primer) pretrpani su senzacijama i "otkrićima" koja "raskrinkavaju" falsifikatore prošlosti u liku profesionalnih naučnika. Čak i u slučajevima kada se piše o zvaničnim istraživanjima, novinari po svom nahođenju pružaju tumačenja koje nijedan ozbiljan arheolog ne bi sebi dozvolio. Izveštavajući o istraživanjima praistorijskog naselja u Iđošu, novinari i urednici Telegrafa su se nedavno u naslovu zapitali: "Da li je ovo dokaz da su Srbi najstariji narod?". Moram da vas razočaram – nije. Nije čudno što se ispod članka pojavio niz uobičajenih komentara zasnovanih na verovanju u razne teorije zavere, ali jedan se, iznenađujuće, izdvaja: "to je dokaz da je neko tu živeo". Kratko i jasno – nemam šta da dodam.
Zanimljivo je da se zagovornici tzv. autohtonističke škole (koji, razumljivo, po pravilu pišu "SrBskim" jezikom) i njihovi eksponenti u medijima kao potvrdu u dokazivanju svojih tvrdnji ipak okreću tim zlim zapadnjacima, koji su tako sistematski radili na prekrajanju naše istorije. Tako se u već pomenutom članku kaže da su Nemci otkrili grad neviđene drevnosti (napominjem da vinčanskih naselja iz vremena oko 5000 godina pre nove ere ima nekoliko stotina u Srbiji), iako su oni na poziv domaćih istraživača došli da obave snimanja na već poznatom nalazištu. Izlišno bi bilo pominjati niz naslova u stilu "čak su i Amerikanci priznali"..., a nabrajanje raznoraznih manipulacija sa DNK Anatolija Kljosova prevazišlo bi obim ovog kratkog teksta.
Iako se pseudoarheolozi, pardon, autohtonisti (čija zanimanja, naravno, nikakve veze sa izučavanjem prošlosti nemaju, pa su to mašinski inženjeri i pravnici, na primer) i njihovi pokrovitelji najčešće brane time da zvanična nauka iz (koznakojih) razloga nije spremna da javno prizna falsifikovanje činjenica o prošlosti, često se, pri organizovanju javnih nastupa kriju iza profesionalnih arheologa, što uvek i posebno naglase. Tako "škola praistorijske arheologije Sedmorečje" organizuje predavanja koja ponekad drže arheolozi ili istoričari (doduše, neki se i lažno predstavljaju). Jeste, ima i onih koji su prešli na tamnu stranu. I to se nažalost dešava. Ali oni im daju legitimitet.
Prošlost se u javnosti posredstvom medija po pravilu prikazuje senzacionalistički i uvek povezuje sa nekakvim tajnama i misterijama, u čije značenje okoštali profesionalci koji sede u nekakvim foteljama ne mogu da proniknu. Zato se mesto ustupa radoznalim amaterima, koji će u stilu nažalost neizostavnog stereotipa u liku Indijane Džonsa na svetlost dana doneti nova spektakularna otkrića. Tako će tajne vinčanske kulture biti razotkrivene tek "kada neki talentovani entuzijasta odluči da posveti svoj život eksponatima u našem muzeju", smatraju novinari portala Newsweek-Srbija. Da li znate koliko se naučnika intenzivno bavi Vinčom već decenijama? Verovatno ne, jer oni su nezanimljivi: nigde ne pominju najnapredniju i najstariju civilizaciju, najstarije pismo ne priznaju, a pogotovo ne očiglednu činjenicu znanu svima koji veruju - da smo to zapravo mi – Srbi. Jasno je – plaćenici su to i falsifikatori jedine prave istine.
Nauka, međutim, ne počiva na verovanju. Mnogi arheologiju doživljavaju kao pustolovinu i uzbuđenje pronalaženja "izgubljenih" civilizacija i raznih "blaga". Stoga nije čudno da se ta disciplina obično doživljava kao "svačija" i svima dostupna, u smislu da svaki entuzijasta i ljubitelj starine sopstvenim izučavanjima može da dođe do revolucionarnh otkrića. Arheologija je nauka, i kao i svaka druga nauka ima metod i jasan put zaključivanja i dokazivanja hipoteza i na kraju tumačenja otkrivenog. Nepoznavanje metodologije i prirode arheološkog zapisa (ili onoga što arheolog "čita" iz zemlje u toku iskopavanja), neminovno otvara put pseudonauci. Pseudonaučna objašnjenja prijemčiva su i dopadljiva, jer govore jednostavnim, svima razumljivim jezikom i daju naizgled sasvim logične zaključke, koji uz to "ruše" sva dosadašnja saznanja. Arheologija nije samo otkrivanje materijalnih ostataka prošlosti i njihova klasifikacija. Njena najvažnija misija je razumevanje prošlosti sa ciljem razumevanja sadašnjosti. Značaj arheoloških otkrića ne meri se utvrđivanjem (našeg) kontinuiteta od praistorije do danas. Štaviše, plasiranje takvih dezinformacija ide naruku ekstremističkim političkim stavovima, i otvara mogućnost mnogobrojnim zloupotrebama. Stoga je uloga medija kao posrednika u formiranju svesti o kulturnoj baštini nemerljiva. To znači, međutim, da je potrebno i da se pripadnici medija obaveste i edukuju, ponekad razgovaraju sa naučnicima i pokažu spremnost da čuju šta oni imaju da kažu. U eri podilaženja apetitima širokog auditorijuma, čini se, to je još uvek daleka budućnost.
