Gradovi
Autor: Vera Vujičić
Kada sam pre mnogo godina živela u svom rodnom gradu, Beogradu, gradu koji sam najviše volela, sve je bilo drugačije, pa i televizijski program. Nikad nisam bila neki TV gledalac, ali neke emisije sam rado gledala. Sećam se divne putopisne serije, Gradovi, koju je vodio Piter Justinov. On je u prvoj epizodi govorio o Petrogradu, gradu svojih predaka, a zatim su razne poznate ličnosti, u narednim epizodama, govorile o svojim gradovima, poznatim svetskim metropolama.
Veliki utisak je na mene ostavila epizoda u kojoj je Stads Terkel, književnik i novinar, svojim šarmantnim glasom, znalački predstavio svoj grad, Čikago. Tada, pre više od 35 godina, sam bez daha gledala ovo čudo od grada, ne znajući da ću jednog dana postati njegov stanovnik.
Par godina kasnije, pre nego što sam sletela na aerodrom O' Her, ugledala sam nezaboravan prizor, iz ptičje perspektive - milion svetlucavih objekata u noći, duž ogromnog jezera Mičigen. Grandiozan grad, ali mi nije ni najmanje delovao nesavladivo, niti nepristupačno. Naprotiv, to je bila ljubav na prvi pogled.
Naredne dane i godine, provela sam hodajući ovim gradom, otkrivajući ga, korak po korak, osvajajući ga, ulicu po ulicu, deo po deo grada.
Živela sam u prelepom Ouk Parku, u istorijskom distriktu, u kome je rođen Hemingvej i u kome je živeo i radio jedan od najvećih američkih arhitekata, Frenk Lojd Rajt. Njegova kuća i studio se nalaze par kuća niz ulicu, u kojoj sam tada stanovala. Već rekoh, to je istorijski distrikt. A samo ime govori o njegovom izgledu: ima puno parkova, zelenila na sve strane i naravno, puno hrastova. Starih, prastarih, jer seča drveća tamo nije u modi.
Lepota čikaške arhitekture je nadaleko poznata. Dovoljno je prošetati se gradom, duž Mičigen avenije, gledati levo i desno, jer na svakom koraku se može videti nešto značajno. Obična šetnja počinje da se pretvara u događaj koji se pamti. Sve te fantastične zgrade, muzeji, parkovi mostovi… Ali, grad je uvek nešto više, mnogo više, od objekata koji ga sačinjavaju, koliko god da su zgrade živi delovi jednog grada i njegove kulture. Bilo otvoreno i aktivno, bilo skriveno i diskretno, gradovi nam se obraćaju i komuniciraju sa nama. Ako se upitamo zašto volimo neki grad, teško da ćemo biti u stanju da damo precizan odgovor. To je kao da pitate zasto volimo neku osobu. Svakako da možemo da navedemo dosta razloga, ali zbir svih tih razloga ne dalje dovoljno dobar odgovor.
U Čikagu sam živela 10 godina, a zatim sam se preselila u jedan drugi, takođe, veliki grad, Hjuston. Nedostajao mi je Čikago i mislila sam da Hjuston nikad neće moći da postane moj grad, na način kao što je to Čikago. Ali, tako je bilo i sa Čikagom, kad sam se preselila iz Beograda. Zavolela sam ga, ali – to nije bio moj Beograd. Poredila sam Hjuston sa Čikagom i videla samo mane: žalila sam se na suptropsko leto, a zaboravljala pri tom čikaške brutalne zime. Žalila sam se na ludački saobraćaj, mada je u Čikagu mnogo gori…i tako, trebalo mi je dosta vremena.
Često kažem kako gradove volim na način kao što volim ljude. Gradovi nisu ljudi. Ali, kao i ljudi, imaju svoje ličnosti, ponekad i više različitih ličnosti. Postoje na desetine različitih Beograda, Pariza ili Njujorka. Takođe, i Hjuston i Čikago imaju svoje višestruke ličnosti, svoja razna lica, koja nam pokazuju ili koja od nas kriju.
U nekoga ili u nešto se lako zaljubimo. Sa nekima je grbav put, toplo-hladno, povuci-potegni. Hjuston je za mene bio tvrd orah, a možda sam, u stvari, ja bila ta koja je ometala saradnju. Jer, ,,ti, međutim, stojiš…”, a ja ti se ne dam.
Već 20 godina živim u Hjustonu i zavolela sam ga svim srcem. A i on ume da uzvrati ljubav. To je moj grad i ne bih ga menjala nikad!
Volim i Beograd, volim još uvek i Čikago. Često posećujem Beograd i tamo imam svoj dom. Zapravo, ja kažem da nisam posetilac, ja tamo živim jednim manjim delom godine.
Volim i druge gradove, San Francisko, Dubrovnik, Novi Sad, Pariz i Mostar, Boston i Sijetl.
Gradove volim kao što volim ljude. U mom srcu, još mesta ima.
