GLUVO DOBA

GLUVO DOBA

autor teksta: Zoran Plećević

Noć, sve spava. Sve spava jer je noć, duboka, dublje nema ni na onom svetu. Sunce je još sinoć otišlo, zašlo i nigde ga nema. Gluvo doba, a meni zuji u ušima kao da nije gluvo ni doba ni noć. Meni kao da nije noć, ne spava mi se, uopšte mi se ne spava, malo sam usporen, ali ne spavam. Sedim na prozoru, pušim, zevam u zvezdano nebo koje poručuje da Sunca neće do ujutru da bude.

Ispod, na trotoaru ispred moje kuće jedan kamion mirno drema. Ne spava čvrsto, samo dremucka. Ne smeta mu rosa koja je pala po njemu, ne smeta mu zvezdano nebo, gluvo doba. Ništa mu ne smeta.  Čeka vozača, verno ga čeka, a on će doći ujutru, rano ujutru, pre nego što Sunce odnekud ponovo izađe. Dogegaće se po mraku umoran i još uvek pomalo snen.

Iz kojeg pravca će doći? Ja to ne znam, ali kamion zna i u tom pravcu je sigurno i okrenut. Dok bude, naizgled lenjo otključavao vrata pogledom će prekontrolisati pritisak u gumama bez obzira što je to juče u servisu već obavio. Baciće pogled i na ceradu, videće da je po njoj pala rosa i da se presijava na mesečini.

Ući će i zavaliće se na sedište proveravajući kao i uvek njegovu udobnost. Pogledaće na oba ogledala, naravno prvo na ono levo, pa na desno. U ruci već ima ključ koji je izvadio iz džepa pre nego što je ušao, gurnuće ga u bravu, okrenuće na kontakt i sačekaće da se zagreju dizne. Tek onda će ga okrenuti do kraja i upaliti motor. Opet će pogledati na oba ogledala dok nogom nekoliko puta jako pritiska papučicu gasa i upaliće svetla.

Najzad, uhvatiće desnom rukom menjač i desnom nogom će stisnuti kvačilo. Ubaciće u brzinu i krenuće. Ko zna kuda će njih dvojica ujutru krenuti? Kojim pravcem? Istočno ili zapadno? U drugi grad, u drugu državu, na drugi kontinent? Preko koliko brda i dolina će preći?

Odavde, sa prozora gledam, zamišljam. Znam da tamo nikada nisam bio i znam da nikada neću biti. Niko me nije zvao, niko me tamo nije poslao. Samo sedim na prozoru, pušim, gledam kamion i razmišljam. Nikada neću postati pisac, to je sada sasvim izvesno. Za to treba imati i muda i podršku, (možda i talenta) a ja nemam ni jedno ni drugo (ni treće).

Ne obraćajući nimalo pažnje na mene kamion još uvek dremucka. Verno čeka vozača i možda škilji na jedan far, ali sa prozora, iz ovog ugla ja to ne mogu da vidim. On će doći, to je sigurno i on ne sumnja, ne brine o tome. Brine o putevima, bespućima i pandurima. Nimalo ne brine o gumama, o gorivu i mazivu, poznaje vozača, odavno ga poznaje, zna da je odgovoran, da ga neće izneveriti i negde ostaviti.

Noćas mi se opet čini da znam sve iako sam se juče uverio da ne znam ništa.